Pod kulukom u blato!

O Gospodaru! Glas naroda, glas sina božja! Narod je golema kobila. Narod je tebe sudstvo i gospodstvo za spravedljivost vručio, a ne za svirepstvo. A ti, ako nećeš pravo činiti, ono ti i oduzeti može. Zašto narod tebe znade od kakvog si roda i kolena. Pa kako god što ti sav narod sudiš, tako pak sav narod tebe sudi. I uveren budi, neće dugo trajati.

- A što veliš: ko sme na mene ruku dignuti?

- Promisli se prvo na tebe kako si s narodom podigao se protivu Sulejman-paše i toliko silna carstva turskog. Pa i proteraste i u ništa obratiste. A kamoli ne može narod tebe, koji ti je jučer to gospodstvo dao. Čoveče, kud si se ti deo? Dođ k sebe i umekšaj sudstvo, s božije te strane molim. Ja ti ovo ne govorim iz kakva laskateljstva, no baš iz čista srca. I opet, u ovakom ozlobljeniju, kao prijatelj krajnji, more. I dobro zapamti ove moje reči, oće li vreme doterati ovako kao što ti ja govorim.

Tu svi pisari i knezovi, koji su me u okružiju slušali, drktali su od straha. I svaki su očekviali iz Miloševih usta izreći eksekuciju:

- Vodi. Obesi!

No on je na to tako ućutio da je više od frtalj sata trajalo. I ja kada veće vidi da se ništa ne govori, onda i ja se okrenu, pa niz merdevine.

I kući dođem. Žena sirota uplašena. Kad me vidi, kao da je neko sunce ogreja:

- Blago mene, živ mi dođe!

I on me opet zove, te ga obrijem. No može svaki čitatelj predstaviti kako je moje srce veće od sad njemu naklonjeno bilo i kakvo sam prijateljstvo k njemu težio. No preko svega toga opet zamolim ga da mi dopusti u Kragujevcu jedan dućan otvoriti, budući s 30 groša ne mogu da živim. I odgovori:

- Božja vera, deset ako oćeš.

I tako otvorim dućan u čaršiji, po 12 groša na mesec kirije.

Ja danas otvorim, sutra veće birov Janko dođe pred dućan i stade s njegovim kilama kao makovski kec pred vrata:

- Berberbašija!

- Šta je Janko?

- Ajde si na kuluk.

- Kakav kuluk?

- Tako, Gospodaru da rabotiš.

- Odlazi, reko mu, ja kuluka ne dam. Ja sam kuluk sam.

- Ajde, bre, će te bijem. Tako je Gospodar sam rekaja da te teram da moraš ići njemu na rabotu.

Kad odem u konak, zapitam Amidžu:

- Zar moram i ja svagdar kuluk davati i baš tako odma?

- Moraš, ja. Oćeš da otvoriš dućan, pa moraš s čaršilijama barabar davati.

Tu ti se već dalje pitati ne sme.

Sad jednu rabotu za dućan. Malo koja nedelja da nije triput ili četiri.

Drugo: koliko god arestanta iz tamnice oslobodi, to sviju najedanput s pandurom kod mene pošlje:

- Evo ti, Nićivore, peškeš. Ove sve, zapovedio Gospodar, da ih lepo obriješ i izmiješ. Ako ne budu lepo uređeni, rekao je, udariće ti sto batina!

Treće: Idi, more, izvadi tome i tome zub.

Četvrto: Idi, more, pusti tome i tome krv ili pijavice.

Peto: Idi, more, leči toga i toga, pa kad ga izlečiš...

Najposle i mene i sama uteraše, te sam morao Turčinu Sali-agi, što mu je kafanu Miloš opravljao, ceo (dan) jedan blato gaziti. I tako blatnjav odem na podne kući što jesti. A budući mora se pored konaka proći, kad se od kuće opet u blato vratim prolazeći pored konaka, zgleda me Laza pisar Todorović, i Davidović, i Miljko i Eftimije. Viče na mene:

- Šta je to, majstor Nićivore? Zar si sad janičar postao?

Pa se smeju. Odgovorim vikajući:

- Ne samo janičar, nego gori od sama đavola, s ovakim vašim tiranskim vladenijem. I odem opet te blato gazim.

Po malom času, eto dođe Šćepa, knez varoški.

- A, tako da te vidim, berberbaša. Gazi to tursko blato dobro. Još da mi je videti Ristu ćurčibašu i Nastasa Fortomara, terzibašu, tako, onda bi mi sasvim srce na mesto došlo. Vi se sve kazujete da ste Gospodarevi kad vam se što zapoveda. Kučke!

Ništa ja odgovoriti mu teo nisam. Kad dođe veče, omijem noge i odem u konak i odma reknem Milošu:

- Ako jedinoga boga znaš, Gospodaru, i veruješ u njega, ili me stopi jedanput s ovog sveta, makar kakvim načinom, evo ti ja praštam moju krv, ili me otpuštaj veće od ove teške tvoje službe. Ta ovo se veće snositi ne može. Ovo je preko svaka tiranstva više što ja kod tebe podnosim.

- Ma šta je, more?

- A šta da ti kažem. Najposle veće, napustio si šintere tvoje, kako drukčije da im reknem, te me nateraju da gazim Turčinu blato danas vazdan. Ala je to lepo od jednog vladatelja! Svog berbera ovako tiraniti i mučiti. Ta kako te nije sramota svog obraza! I kakav obraz imaš više da me meteš da te brijem.

- Ma kakvo ti zlo činim, ako boga znaš?

- Ta škola što nosiš hristijansko ime na sebe. Ono se opisati ne može.

- Ma kazuj, more. Što si lud! Koji te natera?

- Ti si me naterao. Ti da nisi zapovedio, oni me ne bi smeli terati.

- Božja vera, ja ne.

Tu veće Laza i Davidović osvedočiše da su me i oni kaljava videli, no nisu znali šta je.

No Miloš šta će, svinja, kao smeje se. Samo što reče:

- Božja vera, jazuk su od njega tako učinili.

I ovde još jedan smej.

Hoću da kažem: Jedan dan gospođa Ljubica otera moju Hristinu i Pelu Jakšićevicu u konak na kuluk da joj tanku svilu predu. Ove dve radile tobož osobito od oni seljanki. I Ljubica, kao i sama što je seljanka, ovima dvema oće da učini neku počast, a ne zna kako će, već kad bude vreme ručku, a ona rekne ovima dvema:

- Slatke moje, vi nemojte da jedete s ovim seljankurama, zašto su one bezobrazne. I ja ću vama ručak s moje sofre poslati.

Ona ode. Seljankure ručaše. Ovima dvema s njene sofre jelo ne dođe. Ele, ove dve ostaše bez ručka. Kad Ljubica dođe:

- Slatke moje, jeste li što ručale?

Ove stidljivo odgovore: Jesmo!

(Nastaviće se)