Turci urekoše kneza!

Jedna zima velika druge godine prišestvija moga nastane. I tako ja kako sam mrzio na skvernost Miloševa prosuždenija nisam hteo svaki dan u konak odlaziti da ne gledam straha i mučenija naroda.

Jedan dan prođem ispod kruške u čaršiju. Vidim jednog obešena. No pitati se odma ne sme. Tako taj čovek visio je jedan mesec. Drugi sud mu učini. Zapovedi da se gore, na kruškine grane, podigne i da se namesti kao da spava. I tako je mesec dana ležao. I narod je jednako ispod njega prolazio. Treći sud mu najposle zapovedi: da momci nađu jedno veliko pseto i da skinu obešenog, pa da mu za noge štranku svežu. Posle psetu za rep, pak da pseto biju do same rake da ga dovuče. Posle živo pseto zajedno sa s njim da zatrpaju. I tako je sve soveršeno. Istina da je čovek krivicu učinio. Posle sam razabrao da je svoju pastorku obležao i zatrudnio. Obače toliko sudova pretvarati, posle i na mrtvu! Ovo ostavljam ne samo sudarcima pravodušnim, no ako će i svim hristijanskim carevima, neka rasude je li imao pravo i na mrtvu posle tri suda praviti.

Jedan treći dan Voskresenija istera sve svoje momke na plac kod kruške da se igraju džilita. Tu će i on sam igrati se. No ja ovake turske gluposti nikad nisam rad bio gledati. U kafani sedeći, dotrča glas:

- Pao pod Gospodarom at i slomio mu nogu!

Reko ja:

- Škoda što nije vrat.

Zapitaše me onda:

- Zašto?

- Zato što će još mlogi pravedni na onaj svet bez sveće otići.

I odatle odem u konak da ga posetim sa slomljenom nogom.

Kad dođem kod njega, on sedi u odžakliji, pored vatre:

- Odi, berberbaša, da mi vidiš nogu.

Pristupim i opipam nogu. Malo zatvrdla i pocrvenila.

Zapitam ga:

- Šta ti je bilo nozi?

- Pao at, veli, igrajući se džilita, pa mi pregnječi ovu nogu, pa ne mogu baš da maknem. No, oca im j.... s Turcima. I oni došli i gledali kako ja džilita igram, pa mi očima urekoše ata, te malo i ja ne pogibo.

Šta ću glupanu da reknem na ovakovo sujeverje. Već rekoh:

- Pa što ih nisi oterao kad ti džilita igraš da pezevenci ne gledaju?

- Istina, Gospodaru, dobro bi bilo, zašto to je samo nagnječeno, ali, pri svemu tomu, ja ne smem reći iz moje glave da ti krv izvadim.

- Istina, i Davidović kaže da bi dobro bilo, no Ljubica ne da nikako.

- E pa dobro. Pa kad je Ljubica tako dobar doktor i razumeva se, ne treba ti druge doktore tražiti da se trošiš i plaćaš.

I na to on sasvim ućuti.

I ja odo.

Sutradan odem u kafanu i tu natrefim nekoga Jovu ćiftu. Austrijski podanik. I u Lapovi, kaže mi, da gospodaru skele pravi. I pofali mi se da imade vrlo dobru pušku za prodaju.

I reknem mu:

- Ajde, brat Jovo, da ti vidim pušku i da pazarimo. - Ajd!

Odosmo u njegovu sobu. Tu on mene pušku pokaza, no ne mogosmo se pogoditi.

Sad Jovan ćifta mene kaže:

- Brat Nićifore, ja imadem jedan engleski flaster. Pa makar kakav uboj bio, izvuče za 24 sata. Kako mi velite, da idem da previjem Gospodaru na nogu?

Reko mu:

- Bogati, veliš li ti to odistine?

- Odistine, bogami.

- Ja te savetujem da to ne radiš, niti da se kažeš da imaš ili znaš, zašto će ti crn bakšiš od njega izići. Ta, ljubezni, ja se nešto bolje razumevam od evakovi stvari i baš znam šta mu treba za ovako ugnječenije: prvo, Bleiasser da mu se jednako kvasi noga; drugo, Mandelmilich. I za sedam-osam dana da mu noga sasvim dobro prođe, ali ne smem da se kažem, kao njemu, da što znam, zašto on sad imade mlogo doktora, a oće da mu se bol najedanput izvadi. Kao on kad poseče čoveka, pa posle ode te pije kavu. Nego sedi na svom poslu, pa ćuti, zašto jedan ako popravlja, drugi će pokvariti. A on osobito dokle ne metne Begzu Ciganku da ga i ona leči, to su zalud svi evropejski doktori.

- Bogami, brate, pravo veliš.

I tako ja odem od njega.

Oni dan više nisam u konak ni išao. Ujutru pak ustanem. Fruštukujem kod kuće i kažem mojoj Hristini da ću ići da vidim nogu Gospodaru, je li mu bolje ili gore, zašto Davidović ga gleda, a pisao je i u Beograd za vezirova doktora. Nego Davidoviću biće zalud muka, a vezirov doktor kad dođe na gotovo, pa što mu god Davidović daje, to će mu isto i doktor. Tek samo doktor će tovar odneti.

Odem u sobu gore. Nazovem:

- Dobro jutro, Gospodaru!

- Dao bog dobro, berberbaša!

I nožem seče na nogi nekakav prefaćeni melem za dlake.

Pristupim i kleknem kod noge i dobro pogledam. Ali noga sva pocrvenila. I sve ispod onog flastera iskočile zagnojene bobuljičice, kao boginje.

Zapitam ga ja:

- Šta je to? Šta si radio? Kakav ti je to melem?

- Eto, j.... mu oca, jedan pas iz Nemačke dođe jučer i kaže da imade jedan engleski melem i da za to 24 sata svu bol izvuče, pa eto šta mi je od noge učinio. No ja ću njega naučiti.

Postojim kod njega dokle odlepi flaster od noge. I odo u kafanu. Tamo igrajući se arapsko šeš-beš, dođe vreme i ručku. Pođem kući i sretnem Jovana ćiftu u sokaku. Sav u licu prebledeo kao krpa. Zapitam ga:

- Jovo, što si tako prebledio?

- Eto tako. Bogme, ja izvuko.

- Šta, ako boga znaš? Zar si bio bijen?

- Bogme, bijen.

- A koliko?

- Ravni pedeset.

- Eto vidiš, čoveče, ne li ja tebe jučer govori: ne mešaj se u zveri koji te izesti može. A ti ne veruješ, nego te đavo odnese na svoju molitvu.

- E, brate, što bi, bi. Ja veće sad izvuko.

(Nastaviće se)