Batine zbog preljube

DOĐE red na Jovana berberina, koji je pre mene jednu godinu Miloša brijao. A to se slučilo ovim načinom.

Jovan berberin ljubio se s nekom Canom, Arsenija pisara kragujevačkog mađistrata ženom. No, pri svemu tomu, Jovan je imao ženu svoju Persidu, no i ona nije nimalo od Cane bolja bila. Tu mu je i punica došla, kao u gosti. Ove dve sad nisu mogle trpiti da se ovaj s Canom miluje. Dođu obadve i optužu Jovana Gospodaru. Samo da ga ne bije, no da mu zabrani da se više unapredak s Canom ne miluje niti vrat lomi.

I ovaj se obeća da će to ispolniti.

Zovne Jovana i Canu i dade im zapovest ovaku: da dosad što je bilo, bilo. Odsad više unapredak da ne bude, niti da pređašnje ludovanje provode, jer, ako ih ufati: "znam šta ću od vas činiti".

I ovaj se obeća:

- Samo sad mi, Gospodaru, oprosti, a unapredak ako me ufatiš, odseci mi glavu.

I tako ih otpusti.

Posle toga dozove gospodu iz Narodnjeg suda, budući da je Arsenijeva kuća Narodnjeg suda preko puta bila, i izdade im ostrejšu zapovest da dobro paze na Caninu kuću i na Jovana berbera. Kad Jovan kod Cane dođe, da se ufate:

- Ako li čujem, veli, da je Jovan dolazio, a vi ga niste ufatili, to ću od vas učiniti što bi od njega učinio.

I tako ovi postave duple straže svako veče. I ne prođoše deset dana, našeg ti Jovana ufatiše jedno veče kod Cane, i jednog gospodarevog momka s njim, imenom Nedeljko. Te Jovana baciše u arest, a Nedeljka, budući da je njegov momak, otpuste na svoj kvartir.

Sutra ujutru dođu kod Miloša i dadu raport da su Jovana ufatili i u apsu je i s njime je Nedeljko bio.

- Pa gdi je Nedeljko?

- Njega smo otpustili.

- Pa kako otpustili, da vam j.... oca vašeg, kad je i on u krivici ravno s Jovanom! U aps s njime.

Te i Nedeljka skrcaju u arest. I Canu.

Kad već bude vreme, oko 10 sati, sad Miloš digne se i u čaršiju pođe i dođe pred svoju kafanu.

- Dajte Jovana, Nedeljka i Canu.

Dovedoše ih pred njega. Tu i poče suditi.

- E more, Jovane, ne li ja tebe kaza da se ti okaneš Cane?

- Jest, Gospodaru.

- Pa zašto ideš kod nje?

- Ona me zvala da joj krv pustim.

- Božja vera, baš ću ja tebe krv pustiti. A ti Cano?

- Gospodaru, on je sam došao.

- A ti, Nedeljko, šta ti s Jovanom tražiš?

- On me zvao.

- Dobro da te on zvao. A je si li ti čuo kako sam ja njemu zapretio?

- Jesam.

- Pa kako si smeo s njim otići?

- Prevario sam se.

- E kad si se prevario lezi! Daj topuz! Udri. Nedeljku u leđa osam topuza. Daj sad berberbašu da mu kažem kako se pisarovice j....

Obališe Jovana, te udri topuzom. Te osamnaest, sve od krsta do vrata mereći ga.

A Canu sveza uz direk i njoj pokloni sto kamčija.

- Ajd idite sad, pa opet se sastavljajte.

Za ovo nije baš nepravedno sudio.

Posle tri dana pošlje mene kod Jovana:

- Idi vidi šta radi i šta govori.

Odem kod Jovana. On, siroma, u postelji leži sav naduven kao mešina. Samo da je kakav gajdaš da u njega svira. Pitam ga:

- Šta radiš, majstor Jovane?

Jedva izgovara:

- Eto šta radim. Ni živ, ni mrtav.

- Ma, čoveče, kako smede vratu opet odlaziti na tako oštru zapovest!

- Ta, brate, veli, ako sam i otišao i ufatili me, zar ovako treba da uradi od mene?

- E brate, što ću ti. Ti znaš da je njegov sud prek i da on kako oće, tako od nas radi. Pa kako se nisi mogao sačuvati?

- Brate, ljudi smo!

- Pa kako sad misliš?

- Molim se Gospodaru da me pusti da idem u Beograd.

- Dobro, brate, ja ću mu govoriti.

Posedim još malo. Gledam, njegova Persida tako je vesela kao da bi na kakvoj svadbi bila. I sad mu se sveti: a oćeš kod Cane?

I tako se posle dva meseca opet izleči i zanat radio do jedno devet meseci. I dobije dozvoljenje i ode u Beograd. I moj dućan on uze i kalfe rastera i tu me veći liši dućana beogradskog.

Molih se Milošu da kako učini da dućan opet pod mojoj vlasti ostane. No, istina, kad je Jovan k Milošu otišao, dućan je mene dao da ga držim i opet s kirijom po 15 groša, kako i on. Pa kad on dođe da mu opet dućan natrag dam.

Miloš kaže:

- Šta je mene stalo vi da pravite među sobom, a ja da kvarim. To ja neću.

Reknem ja njemu:

- Ta ti veće stvari u vrednosti si pokvario, zašto ne bi ovu malu? A dućan je topal Nastin, a Jovan je sad u Beogradu.

Druge godine pak, treći dan Voskresenija, istera sve momke da igraju džilita, a gospodar Miloš seo na novom podrumu i gleda i viče:

- Udri, more. Nastase, toga i toga!

Na drugoga pak viče:

- Udri Nastasa i onoga!

I tako momci igrajući se s konjma trčajući, padne konj pod nekim momkom, imenom Miailo, i momak preko konja na glavu, s leve strane u čelo tako se ubio da je kao mrtav ostao. Tu odma druga četvorica dotrče, te ga uzmu jedni za noge, drugi za ruke, te ga odnesu u sobu u kojoj je s drugim momcima obitavao.

Sad Davidović navali vikati:

- Brže berberbašu da mu krv pusti.

Tu trče po mene i nađu me.

- Ajde, zove te Gospodar. Pao je jedan momak s konja, da ga lečiš.

I tako idem kroz Gospodarev konak. Prolazeći pored bašte, tu Miloša i ne vidim. Dokle on povika: Berberaa!

Odgovorim:

- Efendim?

- Kuda ćeš, more?

- Ne znam ni ja, odgovorim. Kažu da se jedan momak ubio, pa su me od tvoje strane zvali da mu krv pustim.

- Jok, jok! Ne treba mu krv pustiti. No ga u kožu uvi. Ja sam vidio kako je on pao. On se samo u glavu ubio. Nego idi tamo vidi i uvi ga u kožu.

Odem u momačku sobu, kad tamo šta da vidim. Puna soba momaka i med njima gospođa Ljubica i ona Živka. Drži, jedno staklo u desnoj ruci. No šta je u staklu, ja ne znam.