Crni luk i rakija cujka

HILjADU osam stotina dvadeset i pete dođe Mihalać Đerman, kurir iz Rusije, i donese vest i trahtate aćermanske koji su učinjeni bili izmeždu Rusije i turske Porte za Srbiju. Tu Miloš, pun radosti, zazovne narod i učini skupštinu. I sam je vikao narodu:

- Eto, braćo, i to smo dočekali!

I toliko je vikao da mu je grlo promuklo.

Zovne me da ga obrijem. I ne može da govori. Reknem mu ja:

- Što ti je grlo promuklo?

- Od vike, veli.

- Pa zar morao si ti sam toliko vikati da već i glas izgubiš?

- E, veli, kad neću ja vikati da ko će?

U tom dođe i Amidža Paštrmac:

- Ala, Gospodaru, majku mu j...., jest đavo ovaj Mihalać! Bog i duša, pokupi sve novce iz Srbije i odnese u Rusiju. I opet sad kaže da bez 3.800 dukata poći ne može. I kaže da je dužan, ne znam, ministru toliko dukata. Đavo ga znao šta s njima radi.

- Neka ga, Amidža, rekne Miloš, neka nosi. I ja se sam čudim kud deva tolike novce.

No i Mihalać izrekao se pred Amidžom i pisarima, da kad dođe vreme, onda će on svoju zaslugu od Srbije tražiti.

Tu ti Amidža pridodade:

- Još kaže da će svoju zaslugu tražiti. Em tolike dukate što je iz Srbije izneo, em još i zaslugu da traži! I još kaže da mu se zasluga njegova nikad ni vredna od Srbije naplatiti.

- Neka ga, Amidža, veli Miloš, neka govori. Još jedanput sad da ga pošljem s ovim poslom. Pa kad natrag dođe, onda ćemo mu naplatiti najedanput. Te će mu se svršiti i Rusija i Srbija. Već je mlogo njegova laganja. Valja ga naplatiti.

Ja obrijem njega. Zovne me i Mihalać da ga obrijem u pisarskoj sobi. No budući da su pisari u taj par u kancelariji posla imali, tako sami ja i Mihalać. Kažem mu:

- Jeste li čuli, gospodine, prvo vas molim da nikom ne kažete što ću vam kazati, a za vaše dobro.

- Neću, zaista, brate.

- Sad kad u Rusiju odete, više sobom nemojte dolaziti. No što god sa Rusijom za Srbiju svršivati budete, po drugim šiljite. No vi nipošto ovamo. Zašto naplatu vašu za trude koje ste se izrekli oćete glavom zaplatiti kad drugi put dođete.

Onda Mihalać odgovori:

- Samo, brat, neka je sad iznesem celu. Pa kad im dođem drugi put, onda slobodno neka je seku.

I tako posle nekoliko dana uzede onu gornju sumu dukata i ode u Rusiju. Posle nije više ni dolazio. Tu se pisalo i zvalo da dođe. No neće lija na pazar, jer zna šta je čeka.

I pošto je Đerma otišao, više od mesec dana Amidža se sve pred Milošem u ruke pljeskao:

- Ala, oca mu j...., što pas silne novce odnese, ako boga znaš! Ma zašto mu dade!

Najposle veće i sraženije se učini s Rusijom i Turskom. I oni, šta će da rade da vide kuda Mihalać toliko blago troši? S dogovorom pošlju Bogdana, Milosava Zdravkovića, kneza iz Resave, momka, k Mihalaću da vidi kako se troši. I kad Bogdan dođe tamo i nađe Mihalaća kao s po(s)lom. No ovaj se seti šta je, pa dade Bogdanu novaca da što treba troši.

Kad dođu na Šumen, tu je bio i silni imperator veličestva car Nikolaj vserosijski, na sraženiju. Mihalać sad zovne od nekoliko velike gospode rosijske na užinu da ih počasti. Drugo, šilje Bogdana da kupuje za pokazati mu kud se i kako se blago troši među carstvom.

Ovaj ide i kupuje. Najposle za pet oka vina dade tri dukata holandeska. Pa kad dođe u Srbiju natrag, onda prepovedi sve kako je skupo sam kupovao. I tu se Amidža čudi:

- Ala, Gospodaru, da mu j.... majku! Ja crne skupoće, ako boga znaš!

I tu se veće osvedoči kud Mihalać blago troši. Amidža i ostali misle da carska gospoda provodu se o proji i crnom luku i rakiji cujki, kao oni. Pa opet kažu:

- Ala sam carski ručao.

Jedan dan, brijući ga u odžakliji, nešto Milošu pade na pamet, pa reče:

- More, brijaču, zašto ti ne daš tvojoj ženi da ona ide u crkvu? Ti si tvoju ženu pobulio. Ti si Turčin, da ti j.... oca.

Ja ćutim i brijem ga, no sav drkćem.

- Govori, veli, ne progovorio!

Onda ja:

- Gospodaru! Žena je ogolela. Aljina nema da se obuče za u crkvu. A ja je silom na moja leđa uzeti ne mogu da je odnesem. A osobito znaš da ženske osobe ako nemadu pristojni aljina, to uzdrte ići njima se velika sramota čini, pa neće. Ako bi i hotela, ne da joj sramota. Žene nisu kao mi ljudi. Nama može i izdrtim podneti. Nije im toliko sramota.

- A kako Simina Jeka, što je pisarovica, pa u kožuvu njenom ide u crkvu, pa joj nije sramota, a tvojoj da je sramota?

- Njoj, zar, njen obraz može podneti, no mojoj ne može da podnese, pa neće.

Onda on povika:

- Hadži-aga, Hadži-aga, ovamo, more!

Ovaj Hadži-aga bio je arhimandrit iz manastira Nikolja. I bilo mu je Tanasije ime.

Sad dođe hadži-Tanasije:

- Šta je, gospodaru?

- Šta treba jednom ovakom čoveku koji je svoju ženu pobulio i ne da joj u crkvu ići?

- A koji je to, majku mu j....?

- Eto, ovaj pas.

- Bogami, Gospodaru, takome sto batina udariti.

- E, božja vera, dok me obrije, pred konak, pa sto batina.

Onda ja reko:

- I tu đavo ne spava. I ta sila snaći me može! Možete, al nemate za pravo. Ako želiš da ti berberbašinica ide u crkvu, a ti joj načini jedan kat aljina lepi, pa nek ide u crkvu!

- E moj k....! Da joj ja načinim aljine. Valjda kod mene uz pupak spava.

- Bogme, ne mogu joj ni ja od 30 groša načiniti.

- J.... ti oca. Ti umeš govoriti, a ženu ne umeš u crkvu slati.

(Nastaviće se)