Od cara zlatni dukati

SRPSKI delegati, koje je ministar inostranih poslova Čartoriski veoma srdačno primio, predali su mu jedan opširan memorandum sa molbom da ga preda caru Aleksandru. U ovom veoma važnom i zanimljivom dokumentu, pisalo je, između ostalog:

„Srpski narod još od davnih vremena očekuje pravo spasenje samo od srodne i jednoverne Rusije. U današnjim našim teškim prilikama, svome ocu i jedinome prirodnom zaštitniku svoga roda i vere, Velikom Imperatoru sveruskom, preblagom i čovekoljubivom caru Aleksandru I moleći pružamo svoje ruke, na kolena padamo i najsmernije molimo za zaštitu i za spasenje.

Samo oskudica u novcu i oružju uzrok su što Srbi dosad nisu svoju vojnu radnju razvili onako, kako su želeli. S toga je potrebno: oružja za veliki broj Srba gotovih i rešenih za opšti ustanak; određen broj topova s veštim artiljeristima, praha i ostalog provijanta (vojničke hrane); nešto redovne vojske sa spremnim oficirima a pre svega veća suma novca. Kad bi se sve to dobilo, dalo bi Srbima mogućnosti da preduzmu svoje oslobođenje s nadom da za vrlo kratko vreme postignu najželjeniji uspeh. Ova velika i neocenjena pomoć... toliko bi ohrabrila ceo srpski narod da je lako predvideti kako bi se cela oblast, u kojoj Srbi žive, u jednom trenutku sjedinila i zbacila sramni, nečovečni i tiranski jaram.

Jednoglasna je želja sviju Srba: da se u Srbiji ustanovi samostalna srpska uprava pod imenom ’Serbskoje pravlenije’, ili pod drugim sličnim imenom, ali pod neposrednom zaštitom Rusije, čuvajući u isto vreme nenarušiva prava sultanova, koja mu pripadaju, to jest plaćati mu umeren danak. Tome bi dodali još i ovu novu dužnost: da svagda vojuju protiv sultanovih odmetnika. Verovatno da će sultan, pritisnut od raznih svojih odmetnika, lako uvideti velike koristi od ovoga i na ovu novinu pristati.

Isto tako potrebno bi bilo poslati odmah javno u Srbiju jednoga ruskoga konzula, koji bi bio posrednik i jemac mira, a narodu srpskom i voždu veliku utehu doneo“.

(Istoričar Milenko Vukićević kaže da je „ovom predstavkom prvi put sasvim jasno, određeno i iskreno iznesen ministru pravoslavnoga cara i predstavniku velike i slovenske Rusije program srpskih ustanika. On u isto vreme pokazuje kako se osnovica srpske autonomije od 1793. godine sasvim izmenila i preobratila u težnju da se srpski narod oslobodi Turaka, da zasnuje u Srbiji zasebnu državu sa samostalnom srpskom upravom pod zaštitom Rusije, ostajući i dalje zemlja koja plaća danak sultanu“.)

Ruski ministar inostranih poslova bio je veoma naklonjen srpskim ustanicima. On je odmah obavestio ruskog imperatora o dolasku delegacije, predao mu deklaraciju i predložio da se Srbima pruži politička i materijalna pomoć. Car je prihvatio ovaj predlog i izdao nalog svom ministru finansija da se srpskim ustanicima da 3.000 dukata u zlatu, a trojici članova delegacije po 300 dukata.

Učinak prve srpske diplomatske misije u Rusiji bio je uspešan. Pored materijalne pomoći, dobili su značajnu političku podršku, kako ruske vlade tako i crkvenih krugova i ruske javnosti.

Car Aleksandar I, iako je simpatisao borbu srpskog naroda za slobodu, tog trenutka nije mogao dati i vojnu pomoć, jer je bio vezan ugovorom o savezu sa Turskom, a sprečavale su ga i druge međunarodne okolnosti. On će biti zapamćen u srpskoj istoriji kao prvi ruski vladar za vreme koga je uspostavljena vojna saradnja između Rusije i Srbije i utemeljeno bratstvo po oružju.

U rusko-turskom ratu, koji je počeo krajem 1806. godine, ruska vojska izbila je na Dunav u susedstvo srpskih ustanika u Negotinskoj krajini. Uočivši povoljnost nove geopolitičke situacije, Karađorđe se 13. januara 1807. godine obratio pismom komandantu ruske Dunavske armije, koji se nalazio u Bukureštu, generalu Ivanu Ivanoviću Miheljsonu, u kome je izrazio želju „da ubrzo vidimo među nama našu jednorodnu i jednovernu braću“.

Miheljson je istovremeno uputio proglas, odnosno prvu diplomatsku poruku Karađorđu i srpskom narodu u kojoj se, između ostalog, kaže: „Vrlo plemeniti i moćni voždu hrabrog srpskog naroda, Karađorđe Petroviću!... Najposle došao je trenutak da ratnici imena hrišćanskoga zbace jaram turski i povrate pravoslavnim patničkim plemenima staru slavu i blagostanje“.

Ruski komandant ustanicima čestita oslobođenje Beograda, koje je izvojevano mesec dana pre toga i traži od njih da ga obaveste o događajima vezanim za ustaničke borbe. „Ja imam želju da vam uputim pomoć svake vrste, a želeo bih radi zajedničkoga vojevanja što pre da se približim vama. Ali ne znajući ni snagu, ni namere, ni potrebe vaše, ne znam kako to da uradim. S toga pohitajte i izvestite me o svemu šta se u vas događa; o vašoj vojsci, kakva je i kolika je, kako je raspoložena i gde se nalazi; o vašim potrebama u kojima bih mogao da vas pomognem; o vašim namerama i na kom bi mestu mogli imati pouzdanu vezu.

Ja mislim da je posle Beograda na redu Vidin. Osvojivši njega možete utvrditi za večna vremena nezavisnost i mir narodu srpskom. Prema tome, da li biste mogli krenuti sa glavninom snaga vaše vojske ka ovom mestu i da li možete prevesti preko Dunava i uputiti Kraljevu (grad u Rumuniji) 4.000-5.000 vaše vojske, koja bi zajedno s nama ratovala sa ove strane reke“.

(Nastaviće se)