Sumnjiv i ruski pasoš

ODBACUJUĆI turske mirovne predloge, a prihvatajući ruske ratne planove, srpske ustaničke vođe, okupljene na skupštini u tek oslobođenom Beogradu, odlučile su da upute jednu delegaciju u ruski vojni štab u Bukureštu, koja je imala zadatak da obavesti generala Miheljsona o situaciji u Srbiji i da zatraži političku, materijalnu i oružanu pomoć.

Srbi su, kako kaže Miheljson, tražili između ostalog jednog ruskog činovnika koji bi predsedavao Praviteljstvujuščim sovjetom i pomogao „sovjetnicima“ u izgrađivanju srpske države; zatim su molili da im se upute artiljerijski oficiri koji bi obučavali Srbe „u preciznom topovskom gađanju“, kao i inžinjere koji bi opravili porušena utvrđenja.

Pošto je saslušao zahteve srpske delegacije, Miheljson im je odmah dao 50.000 groša i pozvao jedan broj ustanika na artiljerijsku obuku u Rusiji. Susret srpskih delegata i ruskog komandanta Dunavske armije završen je svečano - Miheljson je predao delegaciji sablju kojom je ruski car Aleksandar I darivao vožda Karađorđa. Uz ovo visoko carsko priznanje, Miheljson je uputio pismo Karađorđu u kome je sa divljenjem konstatovao:

„Braneći veru i otadžbinu, vi ste obratili na sebe pažnju cele Evrope. I sami neprijatelji vaši ne mogu da se ne dive čvrstini vašega duha, vašoj pameti i vašoj odlučnoj hrabrosti. Svevišnji, videći pravednost namera srpskoga naroda i vaših, nagradio ih je sjajnim uspesima, a vi ste dobili pravo na priznanje Vaše Otadžbine. Ali dokle ona ne dobije svoje uređenje i dođe do toga da može pokazati svoje priznanje javnim znacima, primite i opašite mač (sablju) koji vam šaljem od Gospodara Imperatora Aleksandra I kao nagradu s natpisom: ’Braniocu vere i Otadžbine’, te da to bude pred celim svetom dokaz vaših odličnih osobina“.

U istoriografskim delima koja obrađuju događaje iz Prvog srpskog ustanka često se spominje takozvana „Paulučijeva konvencija“. Mada taj međunarodni dokument, koji je predviđao uspostavljanje čvrstih političkih i vojnih veza između Rusije i ustaničke Srbije, nikada nije stupio na snagu, interesantna je njegova istorija, jer na najupečatljiviji način oslikava odnose između ruske diplomatije i srpskih ustanika.

Kao što je poznato, posle Napoleonove pobede kod Austerlica i poraza ruskih i austrijskih snaga, Francuska je okupirala Dalmaciju i na taj način kročila na Balkansko poluostrvo. To je uznemirilo Rusiju, koja je jugoistočni deo Evrope uvek smatrala svojom interesnom sferom, pogotovo kada se krajem VIII veka proglasila za zaštitnicu pravoslavnih hrišćana u Osmanskom carstvu.

U želji da spreče dalje Napoleonovo prodiranje prema svojim južnim granicama, Rusi su nameravali da stvore odbrambeni bedem na potezu Crno more - Jadransko more, koji bi išao dolinom Dunava, pa preko severoistočne Srbije i Drine dosezao do Bosne, Hercegovine i Crne Gore, povezujući carsku armadu u Besarabiji, Moldaviji i Vlaškoj sa ruskim pomorskim snagama, koje su se već nalazile u Boki Kotorskoj. Da bi se ostvarila ovakva krupna strateška zamisao, trebalo je uključiti u ovu akciju ne samo ustanike u Srbiji, nego i ceo srpski narod na balkanskom području.

Uočivši prednost jednog ovakvog plana u pogledu odvraćanja francuskih snaga, ruski car Aleksandar I i njegov novi ministar inostranih poslova, baron Andrej Jakovljevič Budberg dali su zadatak svom poverljivom čoveku, pukovniku Paulučiju, da obiđe i snimi situaciju u Dalmaciji, Srbiji i Crnoj Gori, kao i da se sastane sa Karađorđem, kako bi zajedno sa srpskim voždom razmotrio sve aspekte realizacije ovog krupnog strateškog poduhvata.

Posle obilaska Trsta i napornog puta kroz Slavoniju i Srem, pukovnik Pauluči je 30. juna 1807. godine (po starom kalendaru) stigao u Beograd, gde je dočekan sa svim počastima koje pripadaju ovako visokom ruskom zvaničniku. Međutim, nedugo posle njegovog dolaska, rodila se sumnja kod Mladena Milovanovića, tadašnjeg ustaničkog komandanta Beograda, u pogledu ličnosti Paulučija. Razloge za Mladenovo nepoverenje treba tražiti u veštim i perfidnim intrigama koje su austrijske obaveštajne službe plele oko ličnosti Paulučija, kao i njegove misije u Srbiji. Jedan od austrijskih agenata Emerik Mlinarić namerno je stvorio zabunu kod Milovanovića u pogledu imena i titule ruskog izaslanika.

Pukovnik Pauluči je imao, naime, titulu markiza, a prezime mu je bilo italijansko, mada je on bio Francuz, koji je stupio u rusku vojnu službu. To je bilo dovoljno da Milovanović posumnja u identitet ruskog zvaničnika, pogotovo kada mu je Mlinarić izneo lažnu tvrdnju „da je Pauluči u stvari francuski izaslanik, a ruski pasoš mu služi samo da zavara trag“.

Komandant Beograda je zbog toga hteo da Paulučija baci u kazamat u kuli Nebojša, ali ga je u tome sprečio Mihailo Grujović, sekretar Praviteljstvujuščeg sovjeta, koji je od Mladena zahtevao da se Pauluči pošalje u Negotin, gde se u tom trenutku nalazio Karađorđe, zajedno sa ruskim general-majorom Isajevom, kako bi ruski oficir pomogao u identifikaciji ovog emisara. Pauluči je stražarno sproveden u Negotin i tek je tu, zahvaljujući Isajevu, otklonjena zabuna u pogledu ličnosti ruskog emisara.

(Nastaviće se)