Mala Rusija na Balkanu

POSLE svih neugodnosti, izaslanik Pauluči je predao Karađorđu pismo ministra Budberga, u kome se veoma laskavo govori o srpskom voždu i on se naziva „dobrim ruskim prijateljem“. Prilikom prvog susreta, Pauluči je primetio da je Karađorđevo držanje veoma uzdržano pa čak i hladno. Bilo je vidljivo da je i srpski vožd pod uticajem austrijskih intriga i zato je pokušao da ga razuveri:

„Ja znam sva austrijska podbadanja i njihove spletke, i nadam se da ne želite biti obmanuti i da nećete poverovati (bečkom) dvoru... čijom su krivicom Francuzi ovladali Dalmacijom i spremili plan da dođu u Srbiju, potčine (srpski) narod i nanovo ga bace pod tiranski jaram turski...“

U uverenju da je razbio Karađorđeve sumnje, ruski izaslanik pukovnik Pauluči mu je izneo konkretan program srpsko-ruske saradnje, koji je trebalo da omogući realizaciju odbrambenog bedema Crno more - Jadransko more.

Vojni aspekt „Paulučijeve konvencije“ je predviđao da se u svakoj tvrđavi koja je bila u srpskim rukama stacionira garnizon ruske vojske: da se u Negotinsku krajinu „za odbranu i napad pošalje 3.000 ruskih pešaka, dva eskadrona kavalerije (konjice), jedan kozački puk, a od srpske strane „kad ovoj vojsci bude zatrebalo da se doda 20.000 srpskih vojnika“.

Konvencija je predviđala da se na granicu prema Bosni uputi takođe 3.000 ruskih pešaka, dva eskadrona konjice i jedan puk kozaka, kao i 15.000 srpskih ustanika. Isto tako, planirana je ruska pomoć u isporuci topova, municije i 10.000 pušaka; zatim vojno obrazovanje ustanika, slanje jedne čete inžinjeraca i jedne čete artiljeraca, pa je čak bilo predviđeno i formiranje sanitetske službe u ustaničkoj Srbiji.

Dok je sa vojnim delom konvencije bilo sve u redu, političke odredbe izazvale su nevericu i otpor kod nekih ustaničkih vođa. To se naročito odnosilo na član ovog dokumenta u kome se kaže: „Prva je želja srpskoga naroda da bude pod zaštitom Njegovog carskog veličanstva Aleksandra I. Zato se najponiznije moli Nj. c. v. da odredi što pre spremnoga... zemljoupravitelja koji bi doveo narod u potreban red, zemlju srpsku uredio i prema životu i običajima narodnim izradio ustav (konstitucio) koji treba da bude odobren i objavljen u ime Njegovog carskog veličanstva Aleksandra I“.

Najviše sumnje i nezadovoljstva je izazvao izraz „zemljoupravitelj“, jer se pretpostavljalo da se pod tim krije namera da se u zemlju dovede gubernator i da se Srbija pretvori u rusku guberniju. Opravdano se postavljalo pitanje kome je u interesu bilo da se u Srbiji stvori jedna vrsta ruskog protektorata.

Na to pitanje daje odgovor najbolji poznavalac događaja iz Prvog srpskog ustanka, istoričar Milenko Vukićević. On kaže: „Na ovakvo stapanje Srbije u rusku državu u ono vreme niti je mislio Karađorđe, niti Srbi, a ni sam car Aleksandar nije tako mislio. To je učinjeno s jedne strane suvišnom revnošću ruskoga punomoćnika (Paulučija), koji je mislio da će ga to preporučiti kod njegovih starešina i kod cara, a s druge strane to je proizvod srpskih domaćih intriga i učinjeno je to pod uticajem onih starešina koji su se izjašnjavali kao suparnici Karađorđevoj vlasti, i koji su želeli, zaslepljeni domaćom borbom, da Srbija postane oblast ruskoga carstva“.

Prema mišljenju najobaveštenijeg hroničara Prvog srpskog ustanka Lazara Arsenijevića Batalake, Karađorđevi suparnici i veliki rusofili bili su Milenko Stojković, Petar Dobrnjac, Jakov Nenadović i Jeremija Gagić, sekretar Praviteljstvujuščeg sovjeta, koji je Paulučiju pomogao u pisanju ove konvencije. Batalaka tvrdi da je „visokoumni Jakov (Nenadović) počeo, bez ikakvog pametnog razloga, vikati ’Hoćemo ruskog cara’, pa je i druge na to podsticao“.

Izgleda da je Karađorđe prvi uvideo opasnost koja je pretila srpskoj nezavisnosti ukoliko bi se prihvatio politički deo konvencije, onako kako je predložen. Istoričar Milenko Vukićević tim povodom kaže: „Karađorđe se, razmišljajući o predloženoj konvenciji, počeo kolebati, osećao je da u njoj ima nešto što je protiv njega i slobodne zemlje, kako je on zamišljao slobodnu Srbiju. Ne želeći da sasvim odbije Paulučija, a ne želeći ni da potpiše onakvu konvenciju, on je noću, kako izgleda, između 27. i 28. juna (1807), ostavio vojni stan pod Negotinom i s polovinom vojske otišao, izgovarajući se da su mu došla pisma (informacije) kako su Turci navalili od Niša i da tamošnje starešine traže pomoć“.

Tako je „Paulučijeva konvencija“ ostala nepotpisana, a strateška zamisao stvaranja odbrambenog bedema na potezu Crno more - Jadransko more pala u vodu, jer je u međuvremenu potpisan Tilzitski mir, koji je privremeno okončao neprijateljstvo između Rusije i Francuske.

Možda je nepotpisivanju konvencije doprinelo i delovanje austrijskih špijuna koji su u strahu od ruskog uticaja na Balkanu već tada lansirali tezu da su „Srbi produžena ruka Rusa a Srbija - mala Rusija na Balkanskom poluostrvu“.

Pošto su ustaničke vođe bili svesne da uspeh Prvog srpskog ustanka umnogome zavisi od međunarodne podrške, pre svega Rusije, oni su, nekoliko meseci posle dizanja bune protiv dahija poslali delegaciju na čelu sa protom Matejom Nenadovićem u Petrograd da od ruskog cara i ruskog državnog vrha traže političku i materijalnu pomoć za srpske ustanike. U želji da se njihovom posetom ne okončaju rusko-srpski odnosi, delegacija se obratila caru Aleksandru I sa molbom u kojoj je istaknuto da bi bilo „potrebno javno poslati u Srbiju jednog ruskog konzula koji bi bio posrednik i jamac mira..., a narodu srpskom i voždu veliku utehu bi doneo“.