Gnev srpskog vožda!

UVIĐAJUĆI značaj Srbije za dugoročne ruske interese na Balkanu, kao i potrebu da se uspostavi čvršći i trajniji kontakt sa srpskim voždom i njegovim ustanicima, ruski ministar inostranih poslova Adam Čartoriski je predložio da jedan od članova srpske delegacije preuzme ulogu oficira za vezu između srpske i ruske strane. U tom cilju bi se otvorila jedna diplomatska kancelarija u Bukureštu.

Ovakvo rešenje je predloženo jer je Rusija u to vreme imala sklopljen savez sa Turskom i nije mogla imenovati svog zvaničnog predstavnika u Srbiji, koja je bila u vazalnom odnosu prema Porti. Postupajući po sugestiji ruskog ministra inostranih poslova, za srpskog predstavnika u Bukureštu određen je Petar Novaković Čardaklija, vrlo sposoban i okretan čovek, čija je žena održavala bliske veze sa velikom kneginjom Aleksandrom Pavlovnom, rođenom sestrom cara Aleksandra I. Čardaklija je ovu dužnost rado prihvatio i uspešno je obavljao sve do 1807. godine, kada je nastupila nova situacija u međunarodnim odnosima.

Godinu dana ranije Rusija je, kao što se zna, objavila rat Turskoj i ruske trupe su se našle na Dunavu. Sada više nije bilo prepreka da se jedan zvanični ruski predstavnik pošalje u Srbiju. Izbor je pao na Konstantina Konstantinoviča Rodofinikina (1765-1838), visokog diplomatskog činovnika.

Ko je bio taj čovek koji će u istoriji biti zabeležen kao prvi ruski diplomatski predstavnik u Srbiji i koji će odigrati značajnu ulogu ne samo u razvoju srpsko-ruskih odnosa nego i u izgradnji ustaničke države? Istoričar Milenko Vukićević, koji je istraživao diplomatsku arhivu u Petrogradu, pronašao je "personalni karton" Rodofinikina iz koga se vidi da je ovaj visoki ruski diplomata ustvari bio poreklom Grk, čiji je deda sa ostrva Rodosa došao u Rusiju početkom DžVIII veka.

Rodofinikin se vrlo brzo istakao u diplomatskoj službi, jer je pored izrazite inteligencije i lepih manira posedovao i izuzetan talenat za jezike, tako da je pored ruskog govorio francuski, turski i grčki jezik, a naučio je i srpski. Na lični zahtev cara Aleksandra I poslat je u jednu diplomatsku misiju u Carigrad, a prilikom povratka u Rusiju privremeno je zadržan kao diplomatski ataše u glavnom stanu komandanta ruskih trupa na Dunavu, generala Ivana Ivanoviča Miheljsona. Tu je dobio vest o naimenovanju za ruskog zvaničnog predstavnika u Srbiji.

Pre nego što je krenuo na novu dužnost, uručene su mu specijalne instrukcije u kojima je rečeno "Da dolazi u Srbiju po odobrenju samoga cara i da njegovo bavljenje među narodom toliko odanom Rusiji treba da posluži kao najbolji dokaz iskrene želje careve da njihove potrebe zadovolji".

Uz pismo generala Miheljsona upućeno lično Karađorđu, Rodofinikin je poneo sa sobom i 100.000 groša kojim je trebalo da se plati 4.500 pušaka, tajno nabavljenih od austrijskih trgovaca iz Zemuna. U svome pismu Miheljson u visokom diplomatskom maniru srpskog vožda naziva ekselencijom i toplo preporučuje prvog ruskog predstavnika u Srbiji:

"Gospodin Rodofinikin je primio nalog da se lično dogovori sa Vašom ekselencijom i sa Praviteljstvujuščim sovjetom slaveno-srpskog naroda, (ustaničkom vladom) o svim vašim potrebama i načinom kako da se saobraze mogući interesi, iz usklađenih dejstava vojske njegovog Carskog Veličanstva Aleksandra I i srpske vojske, kao i da se založi oko saradnje sa Vama na osnivanju ustrojstva vaše uprave, kako Vi želite a za dobro naroda, i da tako najbolje dokaže stalno pokroviteljstvo velikog sveruskog gospodara".

Konstantin Rodofinikin je sa grupom saradnika stigao u Beograd 2. avgusta 1807. godine. Pred njega je sa vojskom izašao komandant Beograda Mladen Milovanović, a u njegovu čast oglasili su se topovi sa Beogradske tvrđave. Srdačan doček koji je priređen prvom ruskom diplomatskom predstavniku u Srbiji nije se, nažalost, ponovio i prilikom susreta sa Karađorđem.

Razloga za to bilo je više. Prvo, vožd je tog trenutka bio veoma ljut na Ruse, jer su se na osnovu Tilzitskog sporazuma, sklopljenog između Napoleona i Aleksandra I, ruske trupe, posle uspešnih zajedničkih operacija sa srpskim ustanicima na Malajnici i Štubiku, morale povući iz Srbije. To je predstavljalo veliku opasnost za očuvanje vojnih i političkih rezultata postignutih u Prvom srpskom ustanku.

Karađorđe sem toga nije bio zadovoljan što mu je za ruskog predstavnika poslat jedan Grk, jer je vožd imao averziju prema grčkim sveštenicima, koji su posle ukidanja Pećke patrijaršije zauzimali najviše crkvene položaje u Srpskoj pravoslavnoj crkvi. U tako lošem raspoloženju vožd je jednom ruskom nižem činovniku, koji je došao kod njega da ugovori prvi sastanak sa Rodofinikinom, netaktički odbrusio: "Sve bi vas trebalo iseći; meni treba (ruska) vojska, a nju ne vidim. Šta mi je hasna (korist) od toga što su mi poslali ovog prestavnika".

Ruski činovnik je bio preneražen ovakvim prijemom i kako svedoči sam Rodofinikin vratio se u predstavništvo "polumrtav". Najbliži Karađorđevi saradnici su se, takođe, zgranuli zbog ovakvog voždovog postupka, a ujedno uplašili da taj "diplomatski skandal" ne izazove ozbiljne posledice u rusko-srpskim odnosima.

Istoričar Vukićević ovako opisuje taj nemio događaj: "Tada se okupe oko Karađorđa svi savetnici koji su bili u Beogradu, i drugi, te razjasne Karađorđu da nije trebalo da tako primi Rodofinikinovog izaslanika u vreme kada njihova sudbina zavisi od Rusije"; savetovali su mu da primi Rodofinikina kao predstavnika Rusije. Ali Karađorđe i posle toga nije hteo otići ruskom predstavniku, radi čega je ovaj krenuo Karađorđu, koji ga primi vrlo hladno...

(Nastaviće se)