Nigde bez pune čuture

ODNOSI između Karađorđa i Rodofinikina znatno su se popravili posle incidenta i u nekim trenucima su bili više nego dobri i srdačni. Rodofinikin je, prema tvrđenju istoričara Radoša Ljušića, imao obzir prema voždovom neiskustvu i nepoznavanju državnih i vladarskih poslova, kao i diplomatskih manira, pa mu je nesebično davao savete. U jednom pismu, na primer, ukazao mu je na neke njegove neodgovarajuće postupke: "Shvatite da vi niste neki običan starešina ili bimbaša (zapovednik odreda), već slavni komandant srpske zemlje".

Ruski predstavnik je stvarno želeo i trudio se da srpskog vožda poduči u mnogim stvarima koje su spadale u delokrug državnih dužnosti, ali je isto tako nastojao da ga oduči od nekih loših navika, kao što je, na primer, prekomerno uživanje u piću. Rodofinikin je, naime, primetio da Karađorđe, kao i druge ustaničke starešine "piju rakiju u svako doba dana i noći" i to u većim količinama. Smatrajući da to šteti njihovom ugledu i smanjuje im radnu sposobnost, on se na sve moguće načine trudio da ih odvikne od toga. Tako je iz Petrograda nabavio veću količinu ruskog čaja u nadi da će Karađorđe navići na ovaj tradicionalni ruski napitak, u zamenu za srpsku šljivovicu. Nažalost, u tome nije uspeo. Vožd se i dalje nije odvajao od svoje čuture koja je uvek morala biti puna.

Karađorđe je često molio Rodofinikina da bude tolerantan prema nekim ustaničkim vođama koji su do "juče čuvali svinje, ili bili hajduci". "Ti treba da se na nas sažališ i da nas poučiš, a ne da se ljutiš na naše gluposti. Ti si jedini koji nas možeš izvući iz nevolje, moj život je u tvojim rukama", pisao mu je jednom Karađorđe.

Stekavši poverenje kod Karađorđa i dobro upoznavši prilike u Srbiji, Rodofinikin je počeo da razmišlja o državnom uređenju nove ustaničke tvorevine. Smatrao je da Srbija treba da dobije granice koje je imala u srednjem veku, odnosno pre najezde Turaka, koje bi se prostirale od Drine do Timoka, a na jugu do Novog Pazara, Niša, Skoplja pa čak do same Sofije.

Ruski predstavnik je predlagao da na čelu države bude knez koji bi imao nasledno pravo, a to zvanje bi se po želji naroda dodelilo Karađorđu. Rodofinikin je takođe predlagao da pored kneza postoji i Savet kome bi on predsedavao. Srbija bi imala i svoju regularnu vojsku. Poseban vid ruskog uticaja ostvario bi se uvođenjem ruskog zakonodavstva. Srbija bi plaćala minimalan danak Turskoj, ali to bi se moralo izvesti pažljivo, zbog voždove i ustaničke osetljivosti prema ovom pitanju. Čak je u svom predlogu srpskog Ustava predviđao da se u Srbiji ustanovi plemstvo (slično aristokratskoj tradiciji u Rusiji) i da Praviteljstvujušči sovjet izdaje svima koji su bili zaslužni za otadžbinu - diplome o plemićkoj tituli.

Uvidevši da je Rodofinikin veoma inteligentan i obrazovan čovek, da ima veliko političko i diplomatsko iskustvo i što je najvažnije da ima jasan koncept državnog uređenja Srbije (što mnoge ustaničke vođe pa ni sam vožd u potpunosti nisu imali) Karađorđe je ruskom predstavniku dozvolio da svojim sugestijama i predlozima utiče na rad i odluke Praviteljstvujuščeg sovjeta.

Istoričar Ljušić kaže da je: "Rodofinikinu bilo prepušteno da potpuno samostalno radi na uređenju zemlje. U tom pogledu on nije tražio nikakve savete od Karađorđa, već ga je samo obaveštavao o onome što je uradio, u saradnji sa Savetom. Dakle, vožd je samo odobravao njihov rad, i nijednom se nije usprotivio. A kad je Savet izdavao naredbe ili uputstva potčinjenima, isticano je da su one nastale u 'dogovoru s gospodarom Đorđem i gospodinom Rodofinikinom'"...

Vožd je u prepisci Rodofinikinu davao punu podršku i isticao da bez njegovog znanja ništa neće preduzimati: "I kako Vi za najbolje nađete onako i uređujte. Zato mi Vas za sve i pitamo, pa kako Vi reknete onako da bude". Nije nimalo čudno što je ruski predstavnik u jednom pismu javljao voždu: "Ja sam napisao nekoliko zakona kao i pismo uz koje se oni mogu poslati u Sovjet u Vaše ime". "Vođa srpskog naroda samo je udarao pečate i zahvaljivao Rodofinikinu na propisanim zakonima", kaže Ljušić.

Ruski predstavnik budno je pratio postupke i odluke ustaničkih starešina i samog Karađorđa u odnosima sa stranim državama. Austrija je tada na sve moguće načine radila da istisne ili smanji uticaj Rusije na ustaničke vođe i njihovu politiku. Zato je Beč upućivao Karađorđu primamljive ponude, uključujući i tu da "Srbija dođe pod austrijsku vrhovnu vlast", čime bi se oslobodili viševekovnog turskog ropstva.

Rodofinikin je morao da upotrebi svu svoju diplomatsku veštinu i autoritet da srpske ustaničke prvake, koji nisu imali dovoljno političkog iskustva i znanja, uveri da su austrijske ponude neiskrene i opasne. Ustanici, nažalost, nisu znali suštinu austrijske spoljne politike da Srbija ne sme da padne pod uticaj Rusije ili što je još gore, postane sastavni deo ruske države! Ako Srbija zbog trenutnih međunarodnih okolnosti ne može da pripadne Austriji, mnogo je bolje da u tom slučaju ostane pod turskom vlašću. Srbiji se ne sme dozvoliti da postane samostalna i nezavisna država, jer bi preko nje Rusija kročila na Balkan, što je opasno za austrijske državne interese.

(Nastaviće se)