Lukavi plan Austrije

VEOMA složeni odnosi na Balkanu naročito su se ispoljavali na relaciji Austrija-Rusija-Srbija. Početkom 1808. godine zavladala je nestašica hrane u Srbiji, a ustanici su imali dodatni problem, jer im je nedostajala i municija. Vlada i dvor u Petrogradu zbog velike udaljenosti Rusije nisu mogli slati ni hranu ni municiju u Srbiju, ali su slali novčanu pomoć, znajući da ustaničke starešine kupuju neophodne potrepštine za narod i vojsku u Austriji.

U martu mesecu te godine Karađorđe je primio 6.000 zlatnih dukata kao pomoć od komande ruskih trupa u Rumuniji. Ova velika novčana pomoć, kojoj se vožd jako obradovao, nije mogla biti iskorišćena, jer su tada austrijske vlasti zatvorile granicu na Savi i Dunavu za sav izvoz i uvoz između Beogradskog pašaluka i Habzburške monarhije. Saznavši za veliko neraspoloženje koje je zavladalo u srpskom narodu i vojsci zbog oskudice osnovnih potreba za život prouzrokovanih blokadom granice, austrijska vlada je smislila lukav plan kako da pridobije Srbe za svoju politiku i da ih istovremeno udalji od Rusije.

Taktika zvaničnih krugova u Beču bila je da srpske starešine nagovori da predaju Beograd i Beogradsku tvrđavu u posed Austrije, kako bi navodno ova moćna carevina branila srpsku raju od Turaka. Koliko su Austrijanci bili zainteresovani da dođu u posed Beograda najbolje svedoči razgovor koji je vodio čuveni austrijski ministar Meternih sa Napoleonom, zabeležen u njegovim memoarima:

"Što se tiče Beograda, to bi mesto bilo od ogromne koristi za Austriju; ali do sad su nas dva razloga zadržala od svake aktivne politike u Srbiji: prvi je da ne ubrzamo propast Turske carevine a drugi, da ne izazovemo zaplete s Francuskom koju nismo mogli smatrati za mirnog posmatrača sličnih pokušaja."

Napoleon je odgovorio:

"Treba da se potrudite da se prevarom dokopate toga grada ili da udesite da vam ga sami Srbi predaju. Počnite time što ćete ga uzeti na čuvanje: a kad jedanput budete u njemu, neće vas otud isterati."

U tom cilju austrijske vojne vlasti su aktivirale svoje agente u celom pašaluku sa zadatkom da pridobiju srpski narod i ustaničke starešine za ovu zamisao. Mnogi austrijski agenti ubeđivali su srpske vođe da će se predajom Beograda u austrijske ruke konačno rešiti ne samo pitanje bezbednosti naroda nego će se skinuti sa dnevnog reda i problemi ishrane stanovništva, jer više neće postojati granica između Srbije i Austrije.

Najaktivniji među austrijskim agentima bio je trgovac Miloš Urošević, rodom iz okoline Jagodine, koji je razvio široke trgovačke veze između Zemuna i Beograda i zahvaljujući tome tajno snabdevao ustanike oružjem i hranom. Kao poslovnom čoveku njemu je u prvom planu bila zarada i profit, mada su mnogi smatrali da se bavi svojim poslom iz patriotskih razloga.

U zimu 1808. godine Urošević je nabavio veliku količinu topovske municije i baruta koji je austrijska vojska rasprodavala zbog uvođenja u naoružanje novog artiljerijskog oružja i promene kalibra topova. Pošto se nabavljena municija nalazila u Zemunu, Urošević je bio jako pogođen zatvaranjem granice.

Kao jedan od glavnih snabdevača ustanika oružjem i municijom, ovaj vešti trgovac je bio u dobrim odnosima sa Karađorđem. Svoje veze sa voždom pokušao je da iskoristi kako bi ga nagovorio da uputi molbu austrijskom nadvojvodi Karlu da se ukine zabrana trgovine između Austrije i Beogradskog pašaluka. To mu je pošlo za rukom, jer je i sam Karađorđe uviđao da je blokada granice štetna za Srbe kako zbog izvoza stoke u Austriju, tako i zabrane uvoza oružja u Srbiju.

U januaru 1808. godine vožd je napisao pismo nadvojvodi Karlu u kome je izrazio zahvalnost za simpatije i za zaštitu koje je Srbima ranije ukazivao i zamolio ga da odobri ustanicima nabavku baruta, olova i bombi. Osim toga, Karađorđe je u pismu napomenuo da bi Rusija dala Srbima dosta municije, da to velika daljina i teškoće u saobraćaju nisu onemogućile.

Pre nego što je poslao pismo nadvojvodi, Karađorđe ga je pokazao Rodofinikinu, kako ovaj ne bi posumnjao u voždovu odanost Rusiji. Kada je ovo pismo stiglo u Beč, nadvojvoda Karlo je bio zadovoljan, jer je verovao da će Srbe nagovoriti da se priklone Austriji. Zato je naredio novom komandantu graničnih jedinica feldmaršalu Simbšenu, da počne pregovore sa Karađorđem i ostalim ustaničkim vođama.

Kada je dobro proučio instrukcije koje je dobio iz Beča, feldmaršal Simbšen je predložio Karađorđu da se sastanu u Zemunu i otpočnu pregovore, kako o pitanjima koje interesuju Srbe (o municiji i hrani) tako i onim za koje su zainteresovani Austrijanci (predaja Beograda Habzburškoj monarhiji). Vožd je o ovom predlogu obavestio Rodofinikina i upitao ga kako da postupi. Ruski diplomatski predstavnik mu je savetovao da sastanak prihvati, ali da "vodi računa o svom ugledu i interesima svoga naroda".

Saglasivši se sa ovim, Karađorđe je obavestio feldmaršala da on kao vrhovni srpski vožd ne može da prelazi granicu i odlazi u stranu zemlju i da zato austrijski pregovarači dođu u Beograd. Pošto ni Simbšen nije hteo da odlazi u stranu zemlju, dogovoreno je posle dugih natezanja da se njihov susret održi na samoj obali Save.

(Nastaviće se)