Dalje od bečkog dvora

NA sastanku 4. aprila 1808. godine feldmaršal Simbšen se veoma trudio da uveri Karađorđa da austrijski dvor i vlada „osećaju veliku naklonost prema Srbima“ i obećao je da će dati sve što im je potrebno, da će im poslati oficire, pozajmiti novac itd., pod uslovom da se obavežu da će ostati verni samo Austriji. Napomenuo je, u isto vreme, da je Austrija najbliža Srbiji i da može uvek u svemu da pomogne. „Čuvajte se Rusa, njihova je zemlja veoma udaljena od vas, prijateljstvu Francuske i Rusije ne verujte, to je lažno prijateljstvo“, dodao je on.

Dan kasnije, 5. aprila 1808. godine feldmaršal Simbšen je uputio sledeći izveštaj nadvojvodi Karlu: „Karađorđe je izjavio da su Praviteljstvujušči sovjet i narodne starešine odlučili da se ponovo okrenu austrijskom dvoru i da traže ne samo njegovu zaštitu nego i prisajedinjenje Srbije Austrijskoj carevini, pod uslovima: 1. da Srbija nikako ne pripadne Ugarskoj; 2. da vera u njoj bude slobodna; 3. da Srbija zavisi neposredno od austrijskog cara i da njome upravljaju njegovi oficiri; 4. da car ne prinudi Srbe da zaključe mir s Turcima, pre nego što Niš i drugi delovi Srbije ne budu oslobođeni i 5. da se Srbima da pomoć u hrani i brašnu, koje će platiti posle zaključenja mira. Pod tim uslovima, dodao je Karađorđe, Srbi će biti spremni da idu za Austrijancima do samog Carigrada“.

U oceni verodostojnosti ovog dokumenta treba biti veoma obazriv i imati u vidu sledeće činjenice: prvo, možda je Simbšen, znajući za nadvojvodinu želju da zagospodari Beogradskom tvrđavom i drugim gradovima u Srbiji, prikazao voždove odgovore na njegovo pitanje suviše subjektivno i neadekvatno (po svemu sudeći ovaj sastanak se odvijao tako da je austrijski feldmaršal postavljao pitanja a srpski vožd odgovarao na njih).

Drugo, treba uzeti u obzir Karađorđevo neiskustvo u diplomatskim poslovima pa pretpostaviti da je davao odgovore loše politički formulisane, treće, vožd je žarko želeo da se blokada granice što pre ukine, pa je možda obećavao nešto što u normalnim prilikama ne bi činio i najzad, za ovaj sastanak je znao Rodofinikin, pa je teško verovati da bi se na njemu Karađorđe izjašnjavao kao zagovornik austrijskog protektorata ili možda čak i okupacije Srbije.

Potvrdu za ovakvo tumačenje Simbšenovog izveštaja daje savremenik toga događaja poznati srpski hroničar Lazar Arsenijević Batalaka, koji je bio u bliskim odnosima sa Karađorđem za vreme njegovog emigrantskog života u Hotinu (Besarabija).

Batalaka je dao sledeći komentar: „Srbi ne deleći ni poglavare od naroda, ni narod od poglavara, gotovi su bili odmah dati odgovor na ovu ponudu austrijskog kabineta. I poglavaru i narodu odgovor je na vrh jezika stajao ovakav: ’Mi imamo jednog pokrovitelja, i od njega nikako i ni za šta odstupiti nećemo’ (misleći pri tome na Rusiju).“

Na kraju sastanka na savskoj obali 4. avgusta 1808. godine, Simbšen je saopštio Karađorđu da bi bilo dobro da se u dogledno vreme nastave započeti razgovori i da se u međuvremenu kontakti između njih dvojice održavaju preko zemunskog trgovca Miloša Uroševića.

Prema postignutom dogovoru, Karađorđu je ubrzo stiglo pismo od Uroševića u kome ga obaveštava da je nadvojvoda Karlo prihvatio sve srpske predloge, uveravajući ga „da su Austrijanci spremni da pomognu Srbe, ali da oni, pošto je austrijski dvor odlučio da ih uzme pod svoju zaštitu, treba da ponude zalogu večite vernosti“ (pod „zalogom vernosti“ Beč je smatrao predaju Beograda u njegove ruke). Karađorđe je ovo pismo odmah prosledio Rodofinikinu i time još jednom pokazao svoju odanost Rusiji a istovremeno opovrgao sumnje da je prihvatio ponudu Austrije.

Ruski predstavnik je tada smislio lukav plan, kako bi kompromitovao i sprečio dalje namere bečkih političkih i vojnih krugova da Srbe pridobiju za sebe. On je savetovao Karađorđu da se obrati Simbšenu sa pitanjem zašto tako važne i poverljive poruke šalje preko posrednika (Uroševića) umesto da mu se lično obrati. Kada je dobio Karađorđevo pismo, austrijski feldmaršal se začudio, jer je bilo dogovoreno da do idućeg sastanka komuniciraju preko Uroševića. Zato mu je odmah napisao pismo u kome vožda oslovljava „na ti“ kako bi istakao intimnost njihovih odnosa i bliskost pogleda.

Evo šta je Simbšen napisao Karađorđu 4. maja 1808. godine:

„Miloš Urošević pokazao mi je tvoje pismo, od 29. aprila. Vidim da se čudiš što ti ja nisam lično pisao. To nisam učinio iz razloga što si mi ti, prilikom našeg sastanka rekao da ti sve važne stvari saopštavam preko Miloša. Ti si mi tom prilikom obećao da ćeš doći u Zemun ili u Petrovaradin da dovršimo naše razgovore. Osim toga nisam hteo da poverim hartiji tajne stvari, pošto ima ljubopitljivih ljudi, koji bi hteli da znaju o čemu mi razgovaramo i koji bi mogli saznati tajnu, od koje zavisi sreća jednog celog naroda. Bojim se da pismo koje ti je Miloš poslao nije otvoreno na putu. Sve što ti je Miloš pisao, čista je i sveta istina, a ja sam gotov, kao tvoj prijatelj i prijatelj celog srpskog naroda, da ti osiguram visoku blagonaklonost i milost moga cara. Ostavljam ti na volju da sa svojim ljudima dođeš meni u Petrovaradin, bez zadržavanja u karantinu ili, ako hoćeš, da se sastanemo na kom drugom mestu, na mojoj granici, da razgovaramo i da završimo naš posao srećno, slavno i pošteno za tebe i ceo junački srpski narod“.

(Nastaviće se)