Srbija neće sultana

KARAĐORĐE je i drugo pismo predao Rodofinikinu, koji se tome veoma obradovao, jer je austrijskog feldmaršala uvukao u opasnu zamku. Naime, sva pisma su odmah otpremljena ruskoj vladi, kao flagrantan dokaz da Austrija namerava da prisvoji Beograd. Usledila je nota ruskog ministarstva inostranih poslova bečkoj vladi, a ruskom poslaniku u austrijskoj prestonici Aleksandru Kurakinu je naloženo da uloži oštar protest austrijskom ministru inostranih poslova Fon Stadionu.

Lukav plan ruskog predstavnika je uspeo: austrijska vlada se izvinila ruskoj vladi, jer u tom trenutku Beču nije bilo u interesu da zaoštrava odnose sa Petrogradom. Istovremeno, kao znak prijateljstva prema Rusiji smenjen je sa dužnosti feldmaršal Simbšen i izveden pred sud, a austrijsko-srpska granica je otvorena. Ovo je bila velika diplomatska pobeda ruskog predstavnika.

Osim suzbijanja austrijske propagande i delovanja njihove agenture, Rodofinikin se u jesen 1808. godine uhvatio ukoštac i sa perfidnim delovanjem turske diplomatije, koja je, takođe, usmerila svoj rad na uveravanje srpskih ustaničkih vođa da je njihova odanost Rusiji i petrogradskom dvoru - beskorisna i da ne osigurava srpskom narodu „perspektivnu budućnost“.

Naime, u to vreme turska vlada i sultan, koji su očekivali rusku ofanzivu, jer mirovni pregovori u Sloboziji i Parizu nisu donosili rezultate, strahovali su da 80.000 srpskih ustanika, koliko ih je tada bilo, mogu postati preteći vojni faktor ako se udruže sa jedinicama ruske vojske.

Da bi otklonila pretnju srpskih ustanika Porta je promenila svoju političku i diplomatsku taktiku: umesto odmazde i zastrašivanja počela je Srbima nuditi velike pogodnosti ako polože oružje i prihvate sultana kao svog zakonitog suverena, jer su to, govorili su Turci, „činili već stotinama godina“. Portini moćnici su bili uvereni da će Srbe i njihove starešine omekšati i pridobiti za njihove planove, kao i da će ih nagovoriti da otpočnu pregovore o miru ako na tome angažuju Vaseljensku patrijaršiju.

Zamisao Portinih činovnika bila je da pregovore sa srpskim starešinama vodi ugledni pravoslavni velikodostojnik - vidinski mitropolit Dionisije, inače Grk. Pošto je Vaseljenska patrijaršija bila u to vreme pod velikim uticajem turske vlade i poslušno izvršavala njena uputstva i naredbe, Portini zvaničnici su nagovorili patrijarha da uloži svoj uticaj kod Karađorđa kako bi srpsku delegaciju na pregovorima predvodio beogradski mitropolit Leontije, takođe Grk.

Pošto su se srpske starešine sa tim složile, pregovori su otpočeli 13. oktobra 1808. godine u mestu Golubinju kod Kladova, ali pod veoma neobičnim okolnostima. Kako je kao iskusni diplomata bio upućen u sve turske marifetluke i podvale, a istovremeno plašeći se da srpski delegati u svom diplomatskom neznanju ne sklope loš ugovor - Rodofinikin je dobio dozvolu od komandanta Dunavske armije kneza Prozorovskog, da učestvuje na pregovorima kao prerušeni srpski delegat, obučen u srpsku narodnu nošnju.

Rodofinikin je veoma dobro govorio srpski jezik i posedovao diplomatsku prilagodljivost tako da nije izazivao sumnju kod članova turske delegacije u kojoj je pored mitropolita Dionisija bio i vidinski Mula-paša, kao i jedan predstavnik vlaškog kneza Suca. U srpskoj delegaciji pored mitropolita Leontija i Rodofinikina bio je i sekretar Praviteljstvujuščeg sovjeta Stevan Živković.

Prema istoričaru Grguru Jakšiću, sastanak u Golubinju tekao je ovako:

„Mitropolit Dionisije objasnio je srpskim delegatima da je veliki vezir (predsednik turske vlade) uspeo da učini kraj neredima u Turskoj Carevini, da hrišćani svuda uživaju mir i blagostanje i predložio im je Mula-pašu za srpskog posrednika kod turske vlade. Savetovao im je da ne propuste tu jedinstvenu priliku i uveravao ih je da će turska vlada dati deset puta više, ako se strane države ne budu u to mešale.

Srbi su, međutim, tražili jemstvo Rusije i Francuske za sporazum koji je trebalo da se zaključi. Turski delegati su odgovorili da imaju nade da će privoleti svoju vladu na jemstvo. Osim toga, dodali su da Srbi greše kad veruju u rusku iskrenost i podsetili su ih šta je Rusija ranije činila s Morejom, Jonskim ostrvima, Vlaškom i Moldavijom. To vam dokazuje, rekli su oni, da se u poslovima države rukovode samo svojim vlastitim interesima.

Srpski delegati su odgovorili da glavno pitanje moraju podneti na rešenje Karađorđu i Praviteljstvujuščem sovjetu i da će njihovu odluku saopštiti turskim delegatima u Vidinu. U isto vreme napomenuli su da srpski narod, koji u tom trenutku ima 80.000 oružanih ljudi, neće olako pristati da položi oružje „pre nego što cela stara srpska država bude oslobođena sa Skopljem i drugim gradovima“.

Na ovome su se okončali pregovori i delegati su napustili Golubinje. Rodofinikin je bio zadovoljan držanjem srpskih predstavnika koji su postupali po njegovim savetima i o tome je obavestio Prozorovskog. Komandant Dunavske armije je zaključio da je spretnim delovanjem ruskog predstavnika sprečen turski pokušaj da srpske delegate „okrenu protiv Rusa i pridobiju za svoje planove“.

Srpske starešine su prihvatili ove argumente ruskog komandanta i odbile dalje pregovore sa Portom, uverene da Rusija ima veću moć i legitimitet da rešava srpske probleme nego što su to u stanju da učine nevešti i neiskusni srpski pregovarači.

(Nastaviće se)