Vlast kneza i konzula

RODOFINIKIN je i na pregovorima u Golubinju odneo krupnu diplomatsku pobedu, ali se nije mogao pohvaliti da je to isto postigao i sa delovanjem austrijskih agenata i turskih žbira u Srbiji, koji su po svaku cenu hteli da ga kompromituju i umanje njegov ugled u srpskoj sredini. Oni su vešto proneli vest da pregovori nisu uspeli, jer su srpsku i tursku delegaciju predvodila dva Grka (Leontije i Dionisije), koji su kao fanarioti bili odaniji Turcima nego Srbima. Čak je proturana informacija da je Rodofinikin na tom sastanku pokušao da „proda Srbe Turcima, kako bi Rusija sklopila što povoljniji mir sa Portom“.

I Karađorđe, koji je imao poverenje u kneza Prozorovskog i prihvatio njegovo uveravanje da ustanici treba da veruju Rusiji, u jednom trenutku se pokolebao, zbog realne opasnosti koja je nastala posle neuspelih rusko-turskih mirovnih pregovora u Parizu. Vožd je sasvim opravdano očekivao obnovu ratnog sukoba između Rusije i Turske i bio veoma zainteresovan ne samo za pitanje učešća ustanika u njemu nego i za sudbinu Srbije posle završetka rata.

Karađorđe je u tom trenutku razmišljao o mogućnosti stvaranja jedne jake i uređene srpske države, uz učešće Rusa. Međutim, politička atmosfera u Srbiji bila je takva da se teško mogla sagledati realna vizija srpske države. Radi oduševljenja koje je vladalo među ustanicima zbog krupnih pobeda na Mišaru i Deligradu, a naročito posle oslobođenja Beograda, razmišljanja i nadanja o srpskoj državnoj budućnosti bila su više u sferi emocija nego u realnim okvirima.

Istoričar Grgur Jakšić u vezi sa tim na jednom mestu kaže: „Srpski uspesi protiv turske vojske bili su, tako reći, opili sve Srbe u tolikoj meri da su oni počeli verovati da i pored pomoći koju im je ukazala Rusija kao i koraka koje je ta sila činila kod turske vlade u njihovu korist, oni imaju za svoj uspeh da zahvale samo svojoj pameti i hrabrosti. Ovaj zanos bio je još pojačan pričama izbeglica, koji su, dolazeći iz austrijskih pokrajina, iz Bosne i iz drugih turskih krajeva, predstavljali sve tamošnje Srbe kao spremne za ustanak, ako im se samo da municija. Usled toga, uverenje narodnih starešina išlo je dotle da su uobražavali da im neće biti teško da osvoje celu Tursku Carevinu“.

U takvom raspoloženju, ali i sa velikom dozom racionalnog sagledavanja postojećih političkih okolnosti, vožd je odlučio da u Petrograd pošalje jednu diplomatsku delegaciju koja je trebalo da od ruskog cara Aleksandra I sazna za sudbinu Srbije u slučaju pobede ruskog oružja u budućem ratu sa Turskom. Za članove delegacije vožd je odredio tadašnjeg sekretara Praviteljstvujuščeg sovjeta Ivana Jugovića, čoveka koji je smatran za jednog od najinteligentnijih i najobrazovanijih Srba svoga vremena a koji je osim toga odlično govorio ruski jezik, zatim svog najpoverljivijeg čoveka i ličnog sekretara Janićija Đurića, kao i istaknutog vojvodu i savetnika - Pavla Popovića.

Da bi stigli do Petrograda, delegati su morali da prođu kroz Bukurešt gde se nalazilo rusko diplomatsko i vojno predstavništvo. U rumunskom glavnom gradu tada je boravio i poznati ruski vojskovođa general Mihailo Miloradović, poreklom Srbin, koji je trebalo da pomogne delegatima da bez teškoća stignu na odredište. On ih je srdačno primio i uputio u Jaši, glavni grad Moldavije, gde se nalazio general Prozorovski, koji je od ruskog dvora i vlade bio ovlašćen za kontakte sa srpskim ustanicima i za rešavanje njihovih pitanja.

Delegati su stigli u Jaši 23. januara 1809. godine i posle dva dana bili primljeni kod Prozorovskog. Tom prilikom su mu predali i Karađorđevo pismo. „Vidim iz voždovog pisma“, rekao je prilikom prvog susreta knez Prozorovski, „da nameravate ići u Petrograd. Ja vas neću sprečavati; trudiću se naprotiv da vam olakšam putovanje time što ću vam dati jednog ruskog generalštabnog oficira da vas prati“.

U isto vreme je napomenuo da bi i on, „pošto uživa poverenje carevo, mogao zadovoljiti njihove molbe“. Uvidevši da i sa Prozorovskim mogu obaviti zadatak koji su primili od vožda, delegati su pristali da ostanu u Jašiju.

Knez Prozorovski je bio vrlo dobro upoznat sa srpskim pitanjem i svim problemima koji su opterećivali srpsko-turske odnose. To se najbolje vidi iz primedaba koje je još u novembru 1808. godine jasno stavio na Rodofinikinov koncept ustavnog uređenja Srbije. Njegove najvažnije primedbe su se odnosile na granice i državno uređenje Srbije i u vezi sa tim je napisao:

„Potrebno je potruditi se, da se Srbiji obezbede ‘pristojne’ granice i onoliko gradova koliko se, za vreme pregovora, može dobiti od Turaka. Srbiju treba organizovati kao kneževinu, s Karađorđem kao starešinom. Vlast bi bila nasledna, da bi se sprečile unutrašnje trzavice, koje bi se promenom kneza mogle izazvati a isto tako i spletke susednih zemalja, naročito Turske.

Potrebno bi bilo da Karađorđev sin bude vaspitan u Petrogradu. Njemu bi valjalo usaditi u srce ljubav prema Rusiji, tako da bi joj mogao biti koristan kada bude oca nasledio. Osim toga, trebalo bi osnovati u Srbiji Savet (Senat). Njegov bi predsednik bio srpski knez. Ruski konzul bi bio član toga Saveta i imao bi, po potrebi, vlast da spreči svaki samovoljni čin kneza ili da osujeti odluke protivne interesima Rusije. Kako se ova mera neće dopasti Austriji trebalo bi da ih zajemče carevi francuski i ruski. Što se tiče turske vlade, njoj bi se moglo dopustiti da ima svoga predstavnika, ali ne u Beogradu, nego u Vidinu, pored koga bi mogli stanovati i sekretari ruskog i francuskog predstavnika u Beogradu“.

(Nastaviće se)