Oklevetan Crni Đorđe

CAR Aleksandar I nije u potpunosti prihvatio predloge Prozorovskog, što se vidi iz pisma koje mu je grof Aleksandar Nikolajevič Saltikov, tadašnji ruski ministar inostranih poslova, uputio 20. decembra 1808. godine. Tu se, između ostalog, parafraziraju reči ruskog suverena „da Njegovo veličanstvo car Aleksandar smatra da ruskoj politici u Srbiji treba da bude glavni zadatak da očuva poverenje srpskog naroda i, prema tome, on želi da se, pre nego što se bude dobio pristanak turske vlade, dođe do sporazuma sa Srbima o svim pitanjima koja se tiču budućeg uređenja njihove zemlje.

Car je isto tako želeo da ruski predstavnik u Srbiji uživa ugled, zasnovan na uzajamnom poverenju i da izbegava sve što bi moglo vređati osećaje srpskog naroda i pobuditi protiv Rusije negodovanje susednih zemalja. Što se tiče priželjkivanja Austrije i njenih spletki protiv ruskog uticaja u Srbiji, car je nalazio da će poverenje Srba u Ruse biti najbolja zaloga protiv toga. Rusija, držao je on, ima jednu jaku garanciju - istovetnost njenih interesa s interesima srpskog naroda: koliko se Austrija bude više trudila da naškodi Srbima, toliko će njihova odanost Rusiji biti čvršća“.

Najobrazovaniji i najinteligentniji član srpske delegacije Ivan Jugović uvideo je da razgovori sa generalom Prozorovskim neće biti tako laki i jednostavni jer je on, pored veoma dobrog poznavanja međunarodne situacije, veoma dobro znao prilike u Srbiji. Komandant Dunavske armije je u razgovorima bio veoma otvoren i trudio se da uveri srpske delegate da su neke njihove želje i zahtevi u tadašnjim međunarodnim okolnostima kao i mogućnostima Rusije - dosta nerealni, naročito u pogledu želje nekih srpskih knezova da se Srbija priključi Rusiji, ili da bude potpuno nezavisna država.

„Ja vas mogu uveriti“, rekao je Prozorovski, „da će vas Njegovo Veličanstvo ruski car uvek uzeti pod svoju zaštitu, ali on ne može prisajediniti Srbiju svojoj državi, pošto neće da uzima turske zemlje na desnoj obali Dunava i pošto na to ne bi pristale ni Austrija, ni Francuska. S druge strane zar bi bilo pravo zahtevati od Rusije da ratuje sa celim svetom i da sve žrtvuje da bi samo vaspostavila jednu zasebnu srpsku državu? Ako bi se Rusija držala jedinstva vere, onda bi trebalo da Njegovo Veličanstvo car zauzme sve hrišćanske (pravoslavne) zemlje počev od Dunava do Moreje u Grčkoj, pa i sam (jonski) Arhipelag; to bi bilo nemoguće zbog drugih država. Možete li zamisliti da jedna tako mala zemlja, kao što je vaša, može (u ovom međunarodnom trenutku) biti uređena kao zasebna država, između suseda kao što su Turska i Austrija?“

Krećući se slobodno po Srbiji, stupajući u kontakt sa ljudima i stekavši uvid u glavne društvene tokove u zemlji, Rodofinikin je uočio i neke negativne političke pojave među ustanicima koje su imale teške posledice: to je pre svega bila nesloga među nekim ustaničkim starešinama.

Ruski diplomata je, osim toga, primetio da su se neki ustanički prvaci mnogo osilili i prigrabili toliko vlasti i novca da su ne samo kompromitovali ustaničke težnje, nego su postali smetnja daljem razvoju ustanka. U tome su prednjačili Mladen Milovanović, predsednik Praviteljstvujuščeg sovjeta, i njegov kum Miloje Petrović Trnavac, bivši trgovac iz Kragujevačke nahije. O tim lošim primerima piše i akademik Vladimir Ćorović:

„Karađorđevom ugledu smetalo je, osim njegove naglosti, još i to što je podržavao izvesne ljude, nimalo čestite, i što se nije odvajao od njih ni onda kad su mu iznošeni primeri njihovih rđavih dela. Naročito behu izišli na rđav glas Mladen Milovanović i Miloje Petrović. Protiv njih, bivših svinjarskih trgovaca (a sada vojvoda) tužilo se uglavnom, da se bogate na državni račun i da u Beogradu, kao nove dahije, rade prosto šta hoće. Ogorčenje protiv njih bilo je toliko da je 1811. došlo do pobune beogradskog stanovništva i Mladen nije smeo ići drukčije beogradskim ulicama nego pod oružjem i praćen od čitave grupe pratilaca. Mesto da ispita krivce, Karađorđe dade neke od trgovaca, koji su učestvovali u toj pobuni, javno izbatinati, a dvojica behu ubijena“.

Ubrzo su se pokazali dvoličnost i neverstvo Milovanovića, njegovog najbližeg saradnika, kome je dao u vlasništvo Adu ciganliju. U želji da postane prvi čovek u ustaničkoj Srbiji on je počeo da pronosi najgrublje laži i intrige protiv Karađorđa. Tako je u maju 1808. godine Milovanović nagovorio članove Praviteljstvujuščeg sovjeta da upute jedno pismo knezu Prozorovskom. U ovom pismu je teško oklevetan srpski vožd:

„Karađorđe je brzo posle našeg ustanka protiv Turaka svojom svirepošću i krvožednošću svud zadao strah i užas, i malo po malo počeo sebi prisvajati sud i prinudio nas da ga priznamo vrhovnim voždom. On je narodu naneo mnogo zla, pa je zaslužio da bude zbačen s dostojanstva vrhovnog vožda“.

Knez Prozorovski, koji je međutim imao poverenje u Karađorđa i cenio njegove vojničke sposobnosti, odgovorio je 25. maja 1808. godine Mladenu Milovanoviću i nezadovoljnim članovima Praviteljstvujuščeg sovjeta: „Vrhovni vožd koga je narod izabrao očuvao je svojim junaštvom i svojom mudrošću narod i zemlju od propasti; on je time stekao pravo na poštovanje, uvažavanje i zahvalnost svojih zemljaka. Svaka promena vlasti, naročito bacanje u nemilost jednog tako slavnog čoveka bila bi vrlo štetna po interese cele zemlje“.

Istog dana uputio je diplomatsko pismo i Karađorđu u kome mu je ukazao na opasnost od međusobnih intriga i nesloge srpskih starešina.

(Nastaviće se)