Odlazak ruskog konzula

RODOFINIKIN je znao za preku narav srpskog vožda koju je često primećivao i u međusobnim odnosima, kao i za njegove žestoke, pa nekad i surove postupke, ali je to opravdavao ratnim prilikama i teškim vremenom u kojem se živelo.

Karađorđevi savremenici, a kasnije i istoričari, navodili su jedan slučaj koji ukazuje na voždovu surovost, ali učinjenu iz pravdoljubivih pobuda: jedna siromašna seljanka mu se, naime, požalila da seoski sveštenik neće da odsluži opelo nad njenim umrlim mužem, jer ona nema dovoljno novca da mu plati. Rasrđeni Karađorđe otide u njeno selo i naredi seljacima da iskopaju dve rake - jednu u koju je položen seljankin muž, nad kojim je pop pod Karađorđevom pretnjom morao da očita molitvu, a u drugu raku je položen nesavesni sveštenik i živ zakopan.

Ovo nije anegdota, nego istinit događaj, koji ukazuje da je nepravedan i neljudski postupak kod Karađorđa mogao da izazove takav izliv gneva koji se nekad graničio sa nerazumnošću. Uostalom, treba se setiti i Karađorđevog postupka prema rođenom bratu Marinku, koga je dao obesiti jer je u Topoli silovao jednu devojku.

Do zahlađenja odnosa između ruskog diplomate i Karađorđa nije došlo zbog voždove plahovitosti nego zbog jedne voždove ishitrene odluke, na koju je bio nagovoren od Mladena Milovanovića. Naime, Milovanović je izvršio pritisak na Karađorđa da skupština srpskih starešina usvoji ustavne reforme mimo znanja i učešća ruskog diplomatskog predstavnika, što je bilo neuobičajeno i nerazumno. Da stvar bude još gora, ovim reformama trebalo je da se Srbija osamostali u odnosu na rusko pokroviteljstvo, a uloga ruskog predstavnika da se svede na najmanju meru.

Rodofinikin je bio iznenađen i uvređen zbog ovoga, pogotovo jer je sumnjao da je sve to učinjeno pod uticajem nekih ustaničkih starešina koji su bili prikriveni austrofili. On je bio čak i uplašen da će biti uhapšen ili ubijen, pa je zajedno sa poznatim ustaničkim prvacima Milenkom Stojkovićem, Petrom Dobrnjcem i Jovanom Protićem, koji su bili deklarisani kao veliki prijatelji Rusije, kao i beogradskim mitropolitom Leontijem - razočaran napustio Srbiju krajem avgusta 1809. godine.

Rodofinikin i ostali begunci su preko Pančeva stigli u Rumuniju i odmah se javili novom komandantu Dunavske armije generalu Petru Ivanoviću Bagrationu, koji je zamenio preminulog feldmaršala Prozorovskog. Bagration u tom trenutku nije imao čoveka sa većim diplomatskim iskustvom koji bi mogao da zameni Rodofinikina, pa ga je zamolio da nastavi svoje poslove, ali da to ne čini iz Beograda nego iz mesta Krajove u Vlaškoj.

Kada je Karađorđe čuo za odlazak ruskog poslanika vrlo se iznenadio i uznemirio, a saznavši za novo mesto njegovog boravka, hitno mu je uputio pismo u kojem ga je molio da se vrati, uveravajući ga da će ga ubuduće „poštovati kao oca svoga“.

Pošto je morao da iznese razlog zbog kojeg je napustio Beograd i zatvorio rusko diplomatsko predstavništvo u Srbiji, Rodofinikin je u raportu svom novom pretpostavljenom - Bagrationu naveo kao glavni motiv, pored lične bezbednosti, političko delovanje trojice najbližih Karađorđevih savetnika i saradnika: „Mladen Milovanović (predsednik Praviteljstvujuščeg sovjeta), Miloje Petrović Trnavac (komandant bećara - dobrovoljaca) i Ivan Jugović (profesor Velike škole i popečitelj - ministar prosvete) nagovaraju Karađorđa na sve, oni ga odvraćaju od Rusije, i nikakvo dobro u Srbiji ne može se stvoriti dok su oni u njoj“.

Saznavši da je proglašen za izdajnika što je sa Rodofinikinom napustio Srbiju, slavni vojvoda i jedan od najboljih srpskih komandanata Petar (Todorović) Dobrnjac uputio je iz Krajove oštro pismo Karađorđu u kome je rekao da on nije izdajnik - „izdajnici su kod Vas i oni su Vas zaslepeli a narod vrgli u pogibiju. Sve dok Mladen i Miloje žive u Srbiji, ja se neću vraćati u otečestvo“.

Pošto je rad Konstantina Konstantinoviča Rodofinikina u Srbiji bio dobro ocenjen u zvaničnim krugovima u Petrogradu, on je povučen iz Krajove i postavljen na visoku funkciju u Ministarstvu inostranih dela - postao je načelnik Azijskog odeljenja.

Kraj