Oporuka Petra Prvog

NA Lučindan, 31. oktobra 1830. godine, upokojio se Petar Prvi Petrović Njegoš.

Istoga dana, na Cetinju, sazvan je Zbor glavara Crne Gore i Brda, gde je vladičin sekretar Simo Milutinović Sarajlija trebalo da pročita njegovu poslednju volju, kojom se njegov sinovac Rade Tomov postavlja za njegovog naslednika na vladičanskom tronu Mitropolije crnogorsko-primorske i Skenderijske, kao i to da je stari mitropolit zahtevao od svih Crnogoraca i Brđana da ne prolivaju bratsku krv do Đurđeva dana iduće godine.

U svojoj knjizi o Njegošu, Milorad Medaković govori da se u Crnoj Gori pričalo da je Sima Milutinović Sarajlija poslednju volju vladičinu iskrivotvorio, zbog čega se neko vreme skrivao kod guvernadurovog brata Đuze, iako to, zdravorazumski, nema nekog velikog smisla pošto je tekst testamenta povoljan po Petroviće. Zašto bi se, onda, Njegošev učitelj i prijatelj skrivao u kući njegovog političkog protivnika?

Svejedno, sumnje u autentičnost testamenta postojale su čak i kod Medakovića, najpre zato što testament nije bio potpisan, a zatim, i što je bio preopširan, tako da ni sami Crnogorci nisu mnogo verovali tvrdnji da je stari vladika, poslednjeg dana svog života, mogao imati tako bistru pamet i koncentraciju.

Međutim, u njemu se nije spominjalo ništa što bi moglo bilo koga iznenaditi. To što je od Crnogoraca i Brđana tražio da se ne proliva bratska krv do Đurđeva dana, zahtev je koji u potpunosti odgovara prirodi i karakteru Petra Prvog koji je kroz ceo svoj vladičanski vek umirivao zavađenu braću i borio se, duhovnim autoritetom, koliko je znao i mogao, protiv krvne osvete, a za međuplemensko jedinstvo.

Petrovići su se složno ujedinili oko mladog Njegoša kako bi ga, bez velikih smetnji, postavili na tron Crnogorske mitropolije. Tom prilikom se istakao Njegošev brat od strica, Stanko Stijepov, otac buduđeg crnogorskog kneza Danila, okretan političar, uz to i pismen, koji je za života vladike Petra obavljao nekoliko važnih diplomatskih misija, među kojima je svakako značajnija ona 1809. godine kod Karađorđa, koji je na Stanka ostavio dosta nepovoljan utisak. Pričao je kasnije Stanko Stijepov da je Karađorđe, kojeg je inače Njegoš obožavao, odveć „prost i pust čovjek“.

Pored Stanka Stijepova, na strani mladog Rada bili su i Stevan Perkov Vukotić, budući zapovednik Gvardije, glavar najmnogobrojnijeg i najsnažnijeg plemena Katunske nahije Čeva, zatim, iguman morački Mojsije Zečević, iguman ostroški, Josif Pavićević, i Simo Milutinović Sarajlija. Ova grupa, najbliža starom vladiki, pokazala je dosta veštine i spretnosti prilikom postavljanja Njegoša na čelnu poziciju u Crnoj Gori. Vuk Vrčević tvrdi da je Rade imao minimalnu ulogu i da ga je brat od strica Stanko, izgurao pred narod, nateravši ga da obuče mantiju starog vladike i da zauzme njegovo mesto. Medaković osporava ovu Vrčevićevu verziju događaja, smatrajući je neozbiljnom i netačnom.

Po svemu sudeći, znalo se za vladičinu bolest i skori kraj, pa su Petrovići morali delovati, snažno i složno, kako se ne bi desilo da nemaju spremnog kandidata, što bi ih moglo stajati gubitka položaja i privilegija. Radova mladost u velikoj je meri zavarala njegove političke protivnike, u prvom redu guvernadura Vuka Radonjića i njegovog brata Đuzu, jer je Njegoš već imao spreman plan za stvaranje države, u čemu su mu pomogli njegovi verni saradnici i bratstvenici.

Istoga dana po upokojenju vladike Petra Prvog, njegovu poslednju volju narodu je pročitao Simo Milutinović Sarajlija. Crnogorski glavari su se nad odrom zakleli da će ispuniti njegovu volju i da do Đurđeva dana neće prolivati bratsku krv. Posle ove zakletve, postavilo se pitanje vladičinog naslednika.

Guvernadur Vuko Radonjić i njegove pristalice, po rečima kasnijeg Njegoševog sekretara i pisca „Istorije Crne Gore“, Dimitrija Milakovića, bili su za to da se imenovanje vladičinog naslednika odloži, dok je stranka Petrovića, kojoj su se pridružili glavar bjelopavlićki serdar Mihail Bošković, riječki serdar Filip Đurašković i Stefan Perkov Vukotić, ubeđivala pristigli narod da su glavari „uhvatili vjeru“ da se krv neće prolivati do Đurđeva dana, ali da upravo zbog te „vjere“ mora da se potvrdi vladičin naslednik.

Rada sledećeg dana povedu u blagoveštensku crkvu, gde je iguman ostroški Josif Pavićević u prisustvu 60 sveštenika Mitropolije crnogorsko-primorske i skenderijske, izvršio čin monašenja. Obučenom u mantiju starog vladike Petra, po izlasku iz crkve, mladom monahu i novom gospodaru Crne Gore i Brda najpre celiva ruku arhimandrit Josif, a onda i ostali sveštenici i glavari.

Posle toga se, prema priči, izdvoji serdar Filip Đurašković i reče okupljenom narodu: „Ima li kog među vami, Crnogorci koji ne pristaje na ovo, što smo mi danas uglavili? Ako ima, nek izide da se sa mnom obide“ (to je jedan od oblika običajnog prava, kojim su se definisale odluke narodnih skupova od velike važnosti). Posle toga će serdar odviknuti „oganj“, tj. dati znak prisutnim Crnogorcima da opale iz pušaka, džeferdara i na taj način potvrde odluku narodnog sabora da se Rade Tomov Petrović proglašava za duhovnog i mirskog gospodara Crne Gore i Brda.

NARUDŽBENICA

KNjIGA „Njegoš“ može da se kupi u većim knjižarama, kod izdavača NNK, Terazije 14/3, da se naruči na telefone 011/268-7051 i 065/268-8975 ili na mejl i.p.nnki@eunet. rs

(Nastaviće se)