Poklon gofice Orlove

Zbog velikog stasa, Njegošu je specijalno za tu priliku sašivena vladičanska odeća. Prisutni su bili car Nikolaj Prvi, koji je prvi put bio prisutan rukopoloženju jednog vladike, kao i predstavnici Sinoda i ostala društvena i politička elita carske Rusije. Potom je usledio svečani banket u njegovu čast.

Pošto je Sinod ruske pravoslavne crkve, na čijem se čelu od vremena Petra Velikog nalazio car, rukopoložio i zavladičio crnogorskog vladiku, crkveno-pravno Sinod ruske pravoslavne crkve i ruski car imali su pravo i razvladičenja ukoliko se vladika pokaže nedostojan zvanja, što je crnogorskog vladiku stavljalo u zavistan položaj od Rusije i njenog interesa.

Drugim rečima, Crna Gora je postala parče ruske zemlje na Balkanu.

Nakon zavladičenja Njegošu je uručena zaostala ruska pomoć od 12.800 rubalja, redovna godišnja pomoć 2.600 rubalja, a Sinod šalje poklon manastiru od 5.000 rubalja. Pored ostalog, dobija anonimni poklon od 10.000 rubalja za Crnu Goru. Vladika se kasnije raspitivao o anonimnom darodavcu njegovoj državi i doznao da se radi o grofici Orlovoj-Čeneskajoj, kojoj se kasnije vladika zahvalio pismom sa Cetinja.

Tom prilikom, upoznao je mnogo naših ljudi u ruskoj službi, poput generala Preradovića, sa kojim je kasnije bio u prepisci. Koliko je to ostavilo dubok utisak, govori i činjenica da je u kasnijem periodu maksimalno nastojao da nauči francuski jezik, kojim se služi rusko i evropsko plemstvo.

Opijen Rusijom i njenom veličinom, on se po dolasku u Crnu Goru maksimalno posvetio književnom radu, objavivši na Cetinju svoje prve radove „Pustinjak cetinjski“ i „Lijek jarosti turske“, gde se sa dvadeset godina zapažaju ozbiljni tragovi njegove literarne i misaone genijalnosti.

Prema onome što je kasnije napisao i objavio 1834. godine da se zaključiti da je u Rusiji tom prilikom mladi crnogorski vladika doživeo snažno religiozno iskustvo i prisustvo sile Božije u sopstvenoj ličnosti i sopstvenoj sudbini. Intelektualno, on ima potpuno jasnu i definisanu viziju Boga, koga metaforički doživljava kao nepregledni okean, gde se on bez lađe i bez vesala kreće, željan njegove milosti i saznanja, što će se desetak godina kasnije reflektovati u njegovom najznačajnijem filozofsko-religioznom delu „Luča mikrokozma“.

Važno je naglasiti da se Njegoš u Rusiji zadržava mesec dana, gde u svakodnevnom opštenju, kao i intenzivnom čitanju i radu, usavršava ruski jezik, do te mere da je slobodno u ruskom prevodu mogao da čita klasičnu literaturu, što je od presudnog značaja za njegov kasniji književni rad.

U svakom slučaju, Njegoš pre ovog i posle ovog puta nije ista osoba.

Na putu kući, zaustavlja se u Rosama i obilazi manastir Savinu, gde su ga dočekali kaluđeri ukazavši mu poštovanje. U Kotoru ga je dočekao carinarnik Stijepan Zaneli, koji nam ostavlja zapis o stvarima koje je doneo iz Rusije, među njima i 4 male livene peći, 4 mala topa od bronze, nekoliko prošivenih pokrivača i nekoliko zatvorenih sanduka. U sanducima je bilo oko 10.000 forinti, što talira što cvancika, nešto srebrnog pribora za sto i sobe u vrednosti oko 1.000 talira, vladičanska odežda, nešto nakita i druge robe. Carinarnici su zadržali samo knjige, koje je trebalo popisati, ali po naređenju guvernera Liliberga i njih su poslali na Cetinje.

Po dolasku na Cetinje, Njegoš se razboleo, ali je 26. decembra (po starom kalendaru) sazvao opštenarodni zbor, gde je otpečatio dekret ruskog cara Nikolaja Prvog i pročitao ga. Na istom zboru došlo je i do rasprave između Njegoša i Ivana Vukotića, koji je Senatu ostao dužan oko 3.000 talira. Njegoš ga je tad razrešio dužnosti predsednika Senata, kao i njegovog sestrića Mateju Vučićevića, i od tog momenta počeo je da vlada sam.

Period od 1833. do 1844. u intelektualnom pogledu je najbolje doba Njegoševe duhovne aktivnosti. To je vreme kad on intenzivno uči francuski jezik, čita klasičnu literaturu na ruskom jeziku, velika dela svetske književnosti, Dantea, Miltona i Šekspira, uobličava svoju teološku i filozofsku misao i poetski sazreva.

Ovo je period smutnji i nemira, intriga i osporavanja.

Ujedno, ovih godina su učinjeni krupni koraci ka kulturnoj i prosvetnoj emancipaciji Crne Gore. Njegoš iz Rusije donosi malu biblioteku, od otprilike 400 naslova na ruskom jeziku, među kojima su se nalazili gotovo celokupni prevodi klasične književnosti, dela Šekspira, Miltona, Puškina i drugih svetskih pisaca, ali i neka udžbenička dela, neophodna za formiranje prve osnovne škole u Crnoj Gori.

Iz Rusije, 20. januara 1834. godine, stiže mala štamparija koju je Njegoš kupio za 3.000 rubalja. Radi nabavke materijala, u Beču je angažovao Vuka Karadžića, Dimitrija Vladisavljevića u Trstu i Jeremiju Gagića u Dubrovniku. Prvi štampar u Crnoj Gori bio je Mihail Petrov, koga Njegoš dovodi iz Petrograda. On stiže na Cetinje 20. januara 1834. gde instalira štampariju u prizemlju Cetinjskog manastira. Petrov je vodio štampariju do 1836. godine, zajedno sa dva mlada Crnogorca obučavajući ih štamparskom zanatu.

U novoj Cetinjskoj štampariji Rade Tomov 1834. godine štampa svoje prvo delo „Pustinjak cetinjski“, sastavljeno od 10 pesama, većinom oda, posvećenih ruskom caru, ali i jedne pesme posvećane turskom sultanu.

(Nastaviće se)