Vladičin stric svetac

VEĆ prvom zbirkom pesama Njegoš je na samom početku svog književnog poziva zaslužio visoko mesto među tadašnjim srpskim intelektualcima, kojih je bilo izuzetno malo. To nije prošlo nezabeleženo. O njemu visoko mišljenje ima Vuk, koji 1834. godine, na Cetinju, novom ortografijom štampa "Narodne poslovice", hvaleći u pismu, Lukijanu Mušickom, bistrinu i dubok um mladoga vladike, koji gotovo u potpunosti poznaje njegovu poeziju. Iste 1834. Njegoš na Cetinju štampa svoju drugu zbirku pesama "Lijek jarosti turske".

Blagotvoran uticaj Njegoševe štamparije naročito se oseća u novom prosvetnom životu Crne Gore. Od ukupno 25 izdanja, štampanih na presama ove štamparije, veći broj bili su udžbenici za osnovnu školu, koja je počela rad te 1834. godine.

Prvi pokušaj osnivanja škole na Cetinju, u Njegoševo vreme, zbio se 1831. godine, kad je Njegoš 6/18. decembra javio Jeremiji Gagiću svoju nameru da otvori osnovnu školu pri Cetinjskom manastiru, o čemu je Gagić imao izuzetno povoljno mišljenje. Problem je, međutim, predstavljala Austrija, koja u to vreme vodi strogo računa da prosveta i knjiga ne dođu do Crne Gore. Ovaj problem biće rešen tek 1833, kada Njegoša Sveti sinod ruske pravoslavne crkve rukopoloži za vladiku.

Prvi učitelj osnovne škole na Cetinju bio je Petar Ćirković, Srbin iz Herceg Novog, kome austrijske vlasti u Kotoru, 1831. godine, nisu dozvolile da dođe u Crnu Goru. Dozvolu je dobio tek 1834. godine, kada je postavljen za prvog učitelja osnovne škole, smeštene u Cetinjskom manastiru.

Škola na Cetinju imala je pet razreda i pohađali su je đaci iz uglednih crnogorskih porodica.

Godine 1836, pored Vukovih "Narodnih poslovica", odštampan je "Bukvar za crnogorske škole", a 1838. i "Srbska gramatika".

Štamparija je radila sve do 1852. godine, kada su njena olovna slova pretopljena u puščana zrna.

Pored Petra Ćirkovića, učitelji cetinjske škole bili su Lazar Vlahović, Teodor Ivančik, Petronije Lujanović, Đorđe Srdić i Milorad Medaković. Ovi učitelji, većinom Srbi iz Dalmacije i Vojvodine, pored rada u školi obavljali su razne druge dužnosti u Senatu i svakodnevno pomagali Njegošu oko uređenja i organizovanja državne uprave u Crnoj Gori.

Tokom Njegoševog života škola je izvršila veliki uticaj na crnogorsku državotvornu svest, pošto su njeni đaci kasnije postali istaknuti glavari. Ići u školu na Cetinju bila je privilegija bratstva i plemena, koji su morali izdvojiti svoju najbolju i najbistriju momčad, s kojom će se pokazati i dičiti pred gospodarem i drugim plemenima.

Pored ove, Njegoš je osnovao još jednu školu, u Dobrskom Selu. Prema nekim izvorima, do kraja Njegoševog života u Crnoj Gori radilo je ukupno šest osnovnih škola.

Svih tih godina Turci ne miruju. Granični sukobi su učestali, gotovo svakodnevno, iako sa obe strane postoji realna potreba da bar za trenutak puške utihnu.

Njegoš se diplomatiji učio od Gagića. On s Turcima korespondira na način poluzvaničnog državnika, tako da se u neku ruku postavlja kao podanik ruskog cara, i poštuje, sprovodi njegovu volju i njegovu politiku. Igranje na tu opciju je kostanta u Njegoševoj političkoj korespondenciji.

Zapravo, on situaciju uvek postavlja na takvu razinu da je svaki napad na Crnu Goru, njenu imovinu i građane, u stvari napad na Rusiju i njen imperijalni interes.

Te značajne 1834. godine Njegoš uvodi još jednu novinu -uspostavlja porez, prvi put u istoriji Crne Gore, što je možda najznačajniji korak ka stvaranju svetovne države. O tome on, takođe, 1. marta 1834. godine obaveštava Gagića, rekavši da je s velikom mukom uspeo da nametne Crnogorcima porez.

Veličina prvobitnog poreza objavljena je u "Grlici" 1835. godine. Ceo porez ustanovljen je prema klasnim razredima, kojih je bilo tri i plaćao se prema kući, dimu... Prva klasa plaćala je 1 fiorin po dimu, druga 2 fiorina, a treća 3. Ukupan porez za 1835. godinu, iznosio je 14.227 fiorina i 40 krajcara. Od toga je 6.227 išlo na plate činovnicima, dok je za ostale državne potrebe ostalo oko 7.941 fiorin.

Njegoš se tada usuđuje na dosta smeo i rizičan korak, da svoga strica, blaženopočivšeg Petra Prvog proglasi za sveca, kako bi na taj način podigao sopstveni ugled u narodu. Mislio je da će se narod, znajući da ga viša sila štiti, rado prikloniti svome vladici i gospodaru, slušaće ga i poštovati, veran i odan mu biti.

Na Lučindan, 30. oktobra 1834. godine, četiri godine posle upokojenja njegovog strica, Njegoš vadi iz grobnice mošti Petra Prvog Petrovića Njegoša i konstatuje da je telo u netaknutom stanju. Vadi telo, stavlja ga u ćivot i proglašava ga za sveca.

Ovaj potez kanonizacije imao je duboke političke posledice, sa čime se slažu svi Njegoševi biografi, poput Rovinskog, Medakovića, Tomanovića i drugih. Proglašenje Petra Prvog za sveca bila je genijalna ideja, koja je više učinila na pridobijanju Crnogoraca za Njegoševe političke i državne reforme, nego bilo kakva upotreba gole sile. Njegoš je, očigledno, samu ideju preuzeo iz stare srpske, nemanjićke tradicije, čime je još više učvrstio svoj lični autoritet i autoritet porodice Petrović-Njegoš kako među Crnogorcima tako i u srpstvu.

Sam čin kanonizacije je obavljen u prisustvu Vuka Stefanovića Karadžića, koji piše dr Jovanu Stejiću:

"Sav narod, kako iz Crne Gore i iz Brda, tako iz Avstrijskog Primorja vrvi ovđe jednako, te cjeluje vladiku Petra (koji je i za života ovuda za sveca držat)".

(Nastaviće se)