Strasti mladog vladike

KONZUL Gagić na Cetinju ostaje tri dana. Drugi sastanak imao je s glavarima koji su bili bliski Ivanu Vukotiću, i koji su se naravno, žalili na Njegoša i na njegovu upravu, ističući da je, otkako je otišao Vukotić iz Crne Gore, svako praviteljstvo izgubilo snagu.

Gagić je zatim zatražio od arhimandrita Cetinjskog manastira, Petronija Lujanovića, da mu otvori manastirsku riznicu, gde je video mnoge dragocenosti koje je Njegoš doneo iz Rusije.

Pošto je pregledao riznicu, Gagić napušta Cetinje 21. marta (2. aprila) i upućuje se ka Budvi, kako bi utvrdio da li je vladika zaista založio manastir Pod Maine za 7.000 forinti, kako ga optužuju iz Rusije. Usput se raspituje o Njegoševom moralnom liku kod austrijskih vlasti. Gagić se preko Kotora vratio za Dubrovnik 27. marta (8. aprila), odakle je 10. aprila poslao opširan izveštaj o svojoj istrazi u Crnoj Gori.

Gagićev izveštaj je bio povoljan po vladiku u onom delu u kojem je sadržavao navode iz Njegoševog memoranduma, kao i pravilno prenesenu činjenicu da manastir Maine nije založio. Ali u ocenjivanju Njegoševog moralnog lika Gagić je istakao sledeće:

„...kako mnogi Crnogorci i Austrijanci govore da se vladika ni najmanje ne stara da blagočestijem i pravičnošću dobije povjerenje svoje duhovne pastve, naprotiv svojim soblazitljivim vladanjem navlači na sebe osuđivanje i mržnju. On se samo zanima lovom i stihotvorstvom. Cijele mijesece je provodio u austrijskom predijelu Maina, i cijele noći igrao je karte sa austrijskim oficirima“.

Ove nepovoljnosti ipak su mnogo manje od onoga zbog čega su ga optuživali. Lov i karte, to su u neku ruku dozvoljeni poroci, s obzirom na Njegoševe godine.

Gagićev izveštaj iz marta 1837. godine, kao i činjenica da je vladika, iako mlad, u zemlji uživao visok ugled i poštovanje, odbacile su većinu optužbi koje su pristizale na ruski dvor.

Njegoš stiže u Petrograd 18./ 30. maja 1837. godine, i u gradu ostaje samo 25 dana.

U Petrogradu se Njegoš susreće, oči u oči, sa carem Nikolajem. Ruski car, koji je pažljivo pratio šta se dešava oko Njegoša, pozvao ga je i odmah mu je rekao da mu može dati pasoš za Pariz, ako želi da putuje, „ali šta ćemo raditi sa onim junačkim narodom“. Posle toga Njegoš je zanemeo. Shvatio je ovoga puta, kao i prilikom prvog susreta sa ruskim carem, da on nije tako mala i beznačajna ličnost, kako mu se često činilo iz crnogorske perspektive. Shvatio je da Velike sile o njemu i te kako vode računa i da računaju na njega.

Posle ovog iskustva, on politički sazreva, zbog brojnih spletaka i intriga koje su se oko njega plele tih godina. Tada pobeđuje protivnike tako što dobija punu političku i finansijsku podršku Rusije u izgradnji svetovne vlasti u Crnoj Gori. Uz to traži i zahteva direktno rusko prisustvo na terenu, kako bi narod video da njihov vladika ne laže i ne izmišlja, što mu pripisuju neprijatelji, nego da je podrška tog moćnog pokrovitelja zapravo crnogorska realnost kojoj svi Crnogorci treba da se priklone.

Car njegovoj molbi izlazi u susret i šalje s njim u Crnu Goru potpukovnika Ozereckovskog, Rusa a ne Srbina u ruskoj službi, poput Gagića i Ivanovića, jer kako se još i Petar Prvi žalio, naši ljudi koji poznaju jezik i mentalitet narodni posle izvesnog vremena dobiju želju da upravljaju i vladaju u rusko ime Crnom Gorom, što nije slučaj s Rusima, koji su tu postavljeni po zadatku, posle koga žele da se vrate svojoj kući.

Dana 12/24. juna 1837. Njegoš s bratom Đorđijem i pukovnikom Ozereckovskim napušta Petrograd. Ruska vlada izdala je naređenje Ozereckovskom da ovom prilikom prikupi što je moguće više obaveštenja o društvenim, ekonomskim i kulturnim prilikama u Crnoj Gori, kao i to da na svaki mogući način nastoji da pomogne mladome Njegošu na unutrašnjem uređenju zemlje.

Njegoš iz Varšave 18/30. jula 1837. piše Radovanu Piperu:

„Radovane

„Kako primiš ovo pismo pisaćeš Vidu u Bijelopavliće da nađe troje-četvoro momčadi, no koja su lijepa viđeti, koja će imati po dvije ledenice i nož i bijele šalove: tolicinju piši i neka Todor Mušikin iz Piperah izabere isto tako ođevene i oružane, neka budu gotovi kad im pošaljemo da nas sretnu, a ti izaberi crnogorskijeh pešestoro, kako na primjer Đura Prelova, Miška Nikova s Lipe, no neka budu lijepo ođeveni, jerbo ide sa mnom jedan čovjek stidan, rad sam da ih vidi. I neka ovo sve bude kako ti pišem, i nemoj ko da za ovo zna. I gledajte objelite, neka je sve lijepo i čisto kako smo vi pisali iz Petroburga, i pozdravljem moje roditelje i srodnike, i strika Sava, arhimandrita Stefana, popa Nikolu, Filipa i Mihaila i neka budu veseli. Ja sam zdravo i nijesam zaludu stoja ovoliko vremena.

Vladika Petrović

Prema Milovanu Đilasu, ovo pismo označava početak crnogorskog protokola.

Po povratku u zemlju, on skida mantiju, oblači svetovno odelo, gradi dvorac „Biljardu“, kako mu ne bi senatori sa magarcima u istoj prostoriji spavali, povećava platu perjanicima, gvardiji i kapetanima i rešava da ubije svakog ko bi mu stao na senku ili osporio vladarski autoritet.

Od 1830. do 1837. još je snažan i prisutan autoritet starog vladike Petra Prvog, na čijem imenu mladi Rade Tomov i njegovi saradnici održavaju svoju vlast. Od 1838. vladika Rade, monah, kao da je prestao da živi. Tad se pojavljuje novi vladar Njegoš, koji vlada na osnovu novog, ličnog autoriteta i nastoji da ga na svaki način učvrsti.

(Nastaviće se)