Ko je ubio Smail-agu?

POSLE razgraničenja sa Austrijom i dobijanja ruske pomoći, glavna diplomatska misija Petra Drugog bila je da i od Turaka dobije priznanje crnogorske državnosti.

Najpre, to radi preko Rizvanbegovića, hercegovačkog vezira, s kojim se sastaje na neutralnoj austrijskoj teritoriji, u Dubrovniku, kada se pobratime. U ovoj političkoj igri Njegoš u velikoj meri podseća na Miloša Obrenovića, na čije ga je diplomatsko ponašanje Gagić upućivao.

Njegoš je shvatio da ukoliko bi utvrdio granice s Rizvanbegovićem, postoji velika šansa da te granice potvrdi i sultan, što se i obistinilo. Time su Turci, pored Austrijanaca i Rusa, znanično potvrdili postojanje Crne Gore kao nezavisne države.

Kao što pokušava da smiri strasti na hercegovačkoj strani, isto tako Njegoš nastoji da smiri i granicu na podgoričkoj i albanskoj strani.

Tome doprinosi činjenica da je Haji-pašu u Skadru zamenio Rifat Hasan-paša, koji 9/21. decembra šalje poruku Njegošu da utvrde mir na granici. Mirovni pregovori se nastavljaju marta/aprila 1839. godine, kada na Cetinje stiže Hamza-aga, izaslanik skadarskog vezira. Krajem aprila, podgorički zabit Mehmed Spahija Lekić poručuje Njegošu da pošalje svoje ljude u Žabljak i javlja mu da će i on tamo doći, da mir sasvim utvrde.

U pregovorima se događa slična situacija kao i 1835. godine. Prvog/trinaestog juna 1839. Turci ponovo napadaju selo Jastreb i Bjelopavliće, da bi pet dana kasnije snaga turske sile dostigla 6.000 boraca. Otpor Crnogoraca bio je žestok: izginulo ih je oko 20, dok je bilo blizu četrdeset ranjenih. Tablja iznad Cetinjskog manastira primila je oko 150 turskih glava, dok je zaplenjeno oko 10 zastava, tri dobra konja sa celokupnom opremom, 10 do 20 običnih konja i 150 komada hladnog i vatrenog oružja. Njegoš tada najhrabrijim Crnogorcima predaje 22 ruske medalje.

Narušeni mir teško je bilo ponovo uspostaviti.

Prelomna godina na tom putu bila je 1840. kada uspeva da se osveti i likvidira jednog od najsposobnijih hercegovačkih Turaka, Smail-agu Čengića, čoveka čija je konjička jedinica 1836. uspela na Grahovu da nanese težak poraz Crnogorcima i da poseče devetoricu Njegoševih rođaka.

Smail-aga preko Jovana Mićića vodi prepisku s knezom Milošem, s kojim se okumio. Na ovaj način se širi uticaj srpskog kneza na teritoriju Hercegovine, na koju je i Cetinje želelo da ima uticaj. Njegoš ga nije voleo. Rusi nisu imali ništa protiv Smail-age Čengića, čija je kći bila udata za Osman-pašu Skopljaka, skadarskog vezira, koji nakon pogibije njegovog tasta postaje najveći Njegošev protivnik.

Veza Čengić-Obrenović uslovljava vezu Rizvanbegović-Petrović.

Ubistvom Smail-age Čengića Njegoš nastoji da osujeti uticaj srpskog kneza u delu njegove interesne sfere.

Veza Čengić-Skopljak i Čengić-Obrenović činila je ovu porodicu dosta moćnom u odnosu na novog hercegovačkog vezira Rizvanbegovića, koji je s pravom u njemu video opasnu konkurenciju među hercegovačkim feudalcima, jer su i Čengić i Skopljak, zapravo, bili reprezenti centralne vlasti u Carigradu.

Postavlja se pitanje, koliko su Njegoš i Rizvanbegović zaista bili u sukobu i da li je preko Rizvanbegovića Njegoš želeo da se oslobodi nekih jačih ljudi u Hercegovini? Da li je sudbina Smail-age, u stvari, bila deo političkog dogovora između njih dvojice?

Cela zavera bila je dugo pripremana i pažljivo organizovana. Dogovor za ubistvo Smail-age Čengića pao je 1840. godine, u Moračkom manastiru, a glavni organizatori i neposredni izvršioci bili su Novica Cerović iz Drobnjaka, Mina Radović iz Morače i Šujo Karadžić, čovek čija je uloga bila najdelikatnija, samim tim i najteža. Naime, on je trebalo sve vreme da prati Smail-agu kroz Drobnjake, kako bi ga namamio u već pripremljenu zasedu.

Do kobnog susreta je došlo 22. septembra 1840. godine na Mljetičku, gde se Smail-aga ulogorio pre nego što je njegovu pratnju od više stotina ljudi napalo nekoliko stotina Crnogoraca iz Drobnjaka, Uskoka i Morače. Prilikom izlaska iz šatora pao je smrtno pogođen iz puške sindžirije, kojih je bilo svega nekoliko među Crnogorcima, tako da se u ovim krajevima i do dana današnjeg vode rasprave o tome čija je puška pogodila Smail-agu. Glavu mu je otkinuo Mirko Aleksić, koji zbog ovog podviga biva proslavljen u crnogorskoj narodnoj tradiciji. Muštuluk o pogibiji Smail-age na Cetinje je doneo Makarije Šumadinac, koji je služio u manastiru u Drobnjacima. Po povratku u Drobnjake kaluđera Makarija Turci su sačekali na Krnovu i ubili.

Pogibija Smail-age Čengića, čoveka neosporno velikog autoriteta među hercegovačkim Turcima, došla je kao grom iz vedra neba. Ali-paša gospodar Taslidže ubio je jednog Srbina i šest Drobnjaka u znak odmazde. Njegova vojska pregazila je Drobnjake i izvršila odmazdu nad sedamdeset muških predstavnika ovoga plemena, pljačkajući i paleći sve pred sobom.

Ovo ubistvo, iza kojeg je stajao lično Njegoš, razbesnelo je i Portu i ruskog konzula Gagića.

Novica Cerović seli se na Cetinje, gde u kožnoj torbi donosi vladiki glavu ubijenog Smail-age, koju Njegoš, prema nekim svedočenjima dočekuje sa uzvikom: „Dođe li mi Smail-aga, Dođe! Ovo znatno lice bilo i više zračilo u ove krajeve od svih vezirah“.

Cerović dobija titulu bana (jedini u Crnoj Gori) i senatora. On će se, takođe, proslaviti u istoimenom spevu Ivana Mažuranića, za koji kruže kontroverze da ga je Njegoš napisao, ali o tome nema verodostojnih dokaza.

Preko njega i ovog ubistva Njegoš definitivno učvršćuje svoj uticaj u Drobnjacima.

(Nastaviće se)