Melem na obali mora

PRVI spomen o bolesti Petra Drugog Petrovića Njegoša javlja se još 1831. godine, kada mu je bilo 18 godina. Tada Ivan Popović, crnogorski poverenik u Kotoru, javlja 15/27. avgusta 1831. ruskom vicekonzulu Jeremiji Gagiću, u Dubrovnik, da je "Arhimandrid mnogo slab od uha, ali sada je malo bolji".

Njegoš se na slabo zdravlje žali i sledeće godine, u pismu Rajačiću od 2/14. oktobra 1832. godine, gde žali što ne može stići u Kotor "budući da narodna djela, a nešto i sada slabo moje zdravlje tome podležu".

Nakon dolaska iz Rusije, 1833. godine, Njegoš se ozbiljno razboleo i pao je u postelju. Bolest je trajala do proleća 1834. kada Gabrijel Ivačić piše Gubernijalnom predsedništvu u Zadru da Njegoš namerava da ga zamoli da dozvoli lekaru Nikoli Pineliju da pođe na nekoliko dana na Cetinje da ga pregleda.

Bolest je dugo trajala, tako da 25. aprila Ivačić izveštava Gubernijalno predsedništvo u Zadru da se Njegoš još nije oporavio. Sličan izveštaj šalje i 30. maja, zbog čega se u Crnoj Gori javila sumnja da je vladika otrovan. Glavna sumnja pada na porodicu Ilije Lumbardića, kod koje je Njegoš odseo posle povratka iz Rusije. Kotorski trgovac Lumbardić bio je u rodbinskim vezama s Ivanom Ivanovićem-Vukotićem, Matejom Vučićevićem, koje je po povratku u zemlju proterao iz Crne Gore, preuzevši celokupnu državnu i crkvenu vlast.

Ivačić u pismu 30. maja 1834. tvrdi da vladika živi povučeno, nikome sa strane ne veruje, a hranu uzima jedino od članova svoje porodice. Jedini čovek s kojim razgovara i s kojim se druži jeste njegov sekretar Dimitrije Milaković.

U sledećem Ivačićevom izveštaju 9. juna 1834. piše kako se Njegoš pridigao i počeo baviti državnim poslovima. Prema ovom izveštaju izgleda da je njegova bolest hronična. Reklo bi se da i sam sumnja u svoje skoro ozdravljenje, jer je izjavio nekim poverljivim ljudima da se njegova bolest ne može izlečiti.

Blizina smrti, kao da je u velikoj meri značila jednu od prelomnih tačaka njegovog duhovnog i političkog rada. Nošen svešću o kratkoći svog ovozemaljskog boravka on je na sve načine gledao da svoje poslove ujedini, da ih maksimalno skrati i ubrza, da što više vidi, nauči, sazna, kako bi svoja znanja i svoja iskustva upotrebio u stvaranju crnogorske države.

Njegoš od 13. februara do 8. aprila 1836. boravi u manastiru Pod Maine i žali se da je mnogo propatio u Crnoj Gori - zbog oštre klime i pomanjkanja neophodnih stvari. Taj boravak kasnije je protumačen vrlo negativno od strane njegovih protivnika, koji su ga oklevetali da je cele zime igrao karte i družio se s austrijskim oficirima. Zdravlje mu se naglo pogoršava u junu mesecu iste godine, a bolest se ponovo javlja u septembru, posle grahovske pogibije, kada 9. septembra Ivačić piše Gubernijalnom predsedništvu u Zadru da je Njegoš pošao u Majstore na osam do deset dana, jer tamo postoje lekovite vode.

Posle dolaska iz Rusije, 1837. godine, sa svog čuvenog putovanja u pratnji pukovnika Ozereckovckog, Njegoš se ponovo razboljeva. Njegoš od Ivačića 3/15. juna 1838. traži lekara:

"Od nekog vremena poboljeva me noga, pa bojeći se kakovi rđavi posljedstvija, čest imam obratiti se k Vama s molbom da biste mi učinili ljubov i poslali ovamo vašeg okružnog doktora, razumije se, ako mu njegova djela dozvole i ako soizvoli doći da se s njim posovjetujem o ovoj stvari".

Ivačić mu 14. juna šalje hirurga, dr Vincenca Goldžija. On tada nije znao od čega je Njegoš bolestan i koliko će vremena izostati oko posla razgraničenja u Paštrovićima. Tokom juna i avgusta 1838. dr Goldži dolazi na Cetinje. Do 1849. Njegoša dobro služi zdravlje. Početkom decembra 1849. jako mu je pozlilo. Ivačić mu šalje Goldžija, koji konstatuje da je Njegoš težak plućni bolesnik. Goldži mu pruža pomoć, koja privremeno poboljšava Njegoševo zdravstveno stanje. Njemu je potrebna stalna medicinska nega, a nje nema na Cetinju, tako da Njegoš planira da se privremeno preseli u Kotor. Tada ne silazi u Kotor, jer mu se zdravstveno stanje privremeno poboljšalo, sve do momenta kada mu je ponovo pozlilo. Pao je dok je igrao bilijar, iskašljujući krv.

Od tog momenta, pa sve do njegove smrti, 19. oktobra 1851. godine, traje Njegoševa životna agonija. Znao je da je smrt tu, blizu, i da mu leka nema. Ostaje mu još samo to da sakupi svu svoju snagu i krene na svoje veliko putovanje i da u Italiji pokuša svojoj bolesti naći leka.

Dana 3. aprila kreće put Kotora, ali ga snažna kiša zadržava na Njegušima, kod roditelja. Nebo se otvorilo, kao da je plakalo zbog njega i njegove sudbine, zbog tragičnog kraja koji mu se približava.

Nakon dva dana Njegoš je u Kotoru, pregledaju ga Petar Marinković i Vincenc Goldži i konstatuju da su mu obolele žlezde i pluća. Pažljivo ga neguju te se on unekoliko oporavlja. Krajem aprila prelazi u Prčanj, gde 20. maja 1850. sastavlja testament. Svoje poslednje veliko književno delo, najlepši testament koji ima naša istorija i naša književnost, kako je zaključila Isidora Sekulić.

Dana 8. juna parobrodom kreće put Italije, a istog dana na dubrovačkom pristaništu šalje svoj testament na čuvanje Jeremiji Gagiću.

Dva dana kasnije parobrod pristaje u Zadru. Zbog bolesti Njegoš ne izlazi iz broda, gde ga posećuju baron Blaž de Getaldi i general Kurdrijafanski. Getaldi ovako opisuje svoj susret s vladikom:

"Izgled vladičin, u stvari ne pokazuje znakove smrtonosne bolesti koja je već daleko odmakla, on je ponajmanje malodušan sa sigurnošću da se uzda u ozdravljenje ali ga nestrpljenje goni da potraži savete kod više iskusnih talijanskih lekara".

(Nastaviće se)