Sam sebi beše težak

BROD isplovljava iz Zadarske luke 11. juna i kreće ka Veneciji. Vrućina i velika zapara, smetaju Njegošu. Odlučuje da se vrati u Crnu Goru u „rodni klimat“. U Trst stiže krajem juna 1850. Njegovo zdravstveno stanje naglo se pogoršava, oseća da će umreti, jedva se drži na nogama. Moli vojnog i civilnog guvernera u Trstu da mu odmah stavi na raspolaganje poseban parobrod do Kotora.

Guverner se zauzima kod Lojdovog brodarskog društva da se Njegošu da parobrod. Ono odmah nije u stanju da to učini. Tada viceadmiral Dalerus naređuje poručniku fregate, Litrovu, da Njegoša poveze ratnim parobrodom Seemoe do Boke Kotorske. Dana 30. juna Njegoš iz Trsta polazi za Kotor, gde stiže 4. jula u sedam sati ujutro. Odatle se upućuje na Cetinje.

Dana 8. jula 1850. Njegoš piše Gagiću:

„Evo mene opet u Crnoj Gori. Ne dopuštiše mi ljekari italijanski i trijestinski ni da banje činim ni da vode pijem, a velika zapara italijanska veoma me bješe oslabila, tako da ne mogah gotovo na noge stati. Ja poželih za nekoje vrijeme povratiti se u svoje otečestvo. Mnogi me tome i sovjetovaše da se u rodni klimat povratim, da ako se štogod oporavim i dok se vrijeme malo oladi, pa snova da pođem u Italiju. Ja uzmem sovjet od najbolji lekara čim ću se u to vrijeme ja ovde vidati. Ja sam sada dosta slab, ali se nadam, ako Bog da, skorome poboljšanju zdravlja“.

Saopštava Petru Marinkoviću 22. avgusta:

„Ja nijesam jošt izdravio, ali sam se dobro popravio. U mojoj bolesti ja sam i o smrti pomišljao, nego ova misao nimalo meni škodila nije, no šta više zrake su mi duševne lakše kroz tijelo pronicale, kako sunčane zrake kroz tanke i razdrobljene oblake što lakše proniču. Moja je ideja među nebesima i grobnicom smjelo lećela, i ja sam smrt ovako razumjeo: ili je tihi, vječni san koji sam boravio pređe rođenja ili lako putovanje iz svijeta u svijet i pričisljenje besmrtnome liku i vječno blaženstvo. Ja se tada nimalo bojao nijesam, jerbo u meni adska duša nije, i ja Boga ne predstavljam kao Nerona i Muhameda II, no ga predstavljam, po njegovom veličestvu, za duha preveličestvenoga, premilostivoga svojima tvarima.

Ja sam dušu čovečesku predstavljao na neki tainstveni fokus, koja, kako se razdvoji od tijela, sine hitrom zračicom i zapali besmrtni plam našega vječnoga života i blaženstva na nebesima. A naše jadno tijelo što je? Ugoštenije i popiranije zemaljskoga gada, glibina od koje se gadi, prašina s kojom se vihorovi rugaju i igraju, njom bistre istočnike vodene mute, njom sjajne zrake sunčane zatmivaju. I velikoga čuda, koliko mi ovo ništavilo ljubimo i koliko nas interesuje! Tijelo je mnogo ništavije no ckleni sud, dajbudi izlomljena stakla kupe kaljavi Čifuti i pometnuti trgovci te ji prodaju, a naše tijelo bez duše ni za što ne služi.

Dosadih Vam, no to je kriva dobrota Vaše duše, koju ste mi otkrili. Hiljadu sam sovjetnika imao otkako sam se razbolio, no sam se najviše Vašega sovjeta držao, i danas se najviše držim, jerbo sam vidio da iz dubine poznanstva i blagorodne duše istječe. Neki su me sovjetovali da ništa ne mislim. Kako će čovjek živjeti, a ne misliti?

Zbogom, gospodin Marinkoviću. Budi mi zdrav i veseo, i ne zaboravi tvojim dragim vospominanijem“.

U ovom pismu vidi se Njegoševo razmišljanje o smrti, na koju se polako pripremao. Ponovo, kao da je ozdravio, kao da mu je malo bilo bolje, kao da ga je Bog nagradio da još jednim putovanjem svome srcu i svojoj duši ugodi. To je ono čuveno putovanje koje je zabeležio Ljuba Nenadović u „Pismima iz Italije“, kada se Njegoš susreo, licem u lice, sa stecištem evropske kulture i duhovnosti, kojoj je svim srcem i svom dušom istinski pripadao, na neki neobičan, crnogorski, srpski, balkanski i slovenski način.

Na svoje veliko i poslednje putovanje Njegoš kreće 12. novembra 1850. Ono je izgledalo kao zrno svetlosti pre skorog i definitivnog rastanka sa zemaljskim životom. U Zadar stiže 20. novembra, ali zbog nevremena ne silazi s broda, a vojne i civilne starešine dolaze da mu se poklone. Uputio se 21. novembra, preko Trsta ka Beču, da se po uputstvu Julija Radišića i Đorđa Stratimirovića konsultuje sa poznatim bečkim lekarom i stručnjakom za grudne bolesti, Jozefom Škodom, profesorom Bečkog univerziteta.

U Beč dolazi 29. novembra i ostaje sedamnaest dana. Pošto se pregledao kod dr Škode, 15. decembra kreće za Italiju, 18. decembra dospeva u Trst odakle odmah produžuje za Napulj, gde provodi zimu 1850-1851. Izgleda da mu se zdravlje i raspoloženje popravlja.

U Napulju kao da je živnuo. U tom gradu zadržao se od 17. januara do 24. aprila 1851. o čemu nam lepa svedočanstva donosi Ljuba Nenadović. Svuda je dočekan i rado priman gost, kod napuljskog kralja Ferdinanda II Burbonskog, barona Rotšilda, posetio je jedan francuski i jedan američki ratni brod, obilazio ruševine Pompeje.

Sredinom maja stanje mu se pogoršava, napušta Napulj i odlazi za Beč; 16. maja dolazi u Trst gde ostaje nekoliko dana, jer je pretrpeo krvoliptanje pluća. U Beču ga pregleda dr Škoda, konstatuje da je bolest uzela maha i da mu pomoći više nema. Iz Beča Njegoš se seli u Hincing, gde ostaje do početka avgusta. Ovde mu u posetu dolazi italijanski arheolog Frančesko Karara koji priča da se Njegoš potpuno izmenio.

„Duge crne kose i brada okruživahu bledo i smršalo lice, oči mu behu mutne i umrtvljene, glas mukao sa teškim disanjem, seđaše, a sam sebi beše težak“.

(Nastaviće se)