Rastanaka nema više

NA Cetinju se doznaje da je Njegoš u Beču na umoru. Crnogorski senat šalje Dimitrija Milakovića i Vida Boškovića da ga dovedu u Crnu Goru.

Devetnaestog avgusta Njegoš iz Trsta stiže u Zadar. Dalmatinski guverner Getaldi ga posećuje. Zatiče ga u veoma bolesnom stanju. U Kotor stiže 21. avgusta, a na Cetinje kreće 23. Tada pri izlasku sa broda, prema svedočenjima, pogledao Lovćen uz komentar: „Nikada se više nećemo rastati“.

Preko Njeguša dolazi na Cetinje, gde proživljava poslednji čin životne drame.

Život velikog pesnika-političara ugasio se 19/31. oktobra 1851. godine u deset časova ujutru, tačno u vreme kada je pre dvadeset i jedne godine stupio na tron crnogorske crkve i države.

Vladika Rade u punom smislu te reči venčao se sa Crnom Gorom.

On je bio njen muž i otac, veran čuvar njenih ljudi i njenog života. Sve što je imao i što je posedovao, sebe, svoju pamet, svoj život, svoj talenat, knjige, uticaj i autoritet pripadalo je Crnoj Gori i Crnogorcima. On nije imao svoju kasu, sav novac posle njegove smrti, koji je iznosio oko 500.000 franaka, bio je vlasništvo Crne Gore, zarad nje žrtvovao je i bratstveničke i porodične interese, prodajući Austriji Pod Maine i Stanjeviće. Taj novac je založen kod Petrogradske banke, kao svojevrsna novčana rezerva koja bi se upotrebila samo u slučaju gladi, za nabavku žita i preko potrebnih namirnica stanovništvu Crne Gore.

Jedan od načina na koji Njegoš nastoji da učvrsti autoritet države, bila je borba protiv krvne osvete, kao jednog arhaičnog ali sveprisutnog načina na koji kolektiv, bez države i organizovane vlasti nastoji da zaštiti samog sebe i sopstvenu egzistenciju.

Snaga pojedinca u Crnoj Gori bila je bez značaja, mogao je u principu svako svakoga da ubije i svako svakome da dođe glave; pravu društvenu vrednost pojedinac je dobijao svojim rođenjem, po bratstveničkoj i plemenskoj pripadnosti, koja mu je obezbeđivala položaj i mesto u društvu. Nije važno ko si i šta si, važno je koliko pušaka iza tebe stoji. Zato se u Crnoj Gori formira kult muškarca i muške glave, jer je ona jedina sposobna da zaštiti život, kako svoj tako i svojih bližnjih. Najvažnije je bilo oženiti se i dobiti sina, po mogućnosti roditi što više sinova koji će postati nosioci oružja. Kada se oni povežu postaju klan, koji se kroz osvetu štiti i brani.

Problem krvne osvete je prvo s čim se suočio Njegoš na svom putu stvaranja državne vlasti u Crnoj Gori, pri čemu je državna vlast tražila široku narodnu podršku i razumevanje, što je dovelo do toga, da su se pojedinci, iz slabijih porodica i plemena, kroz državnu službu počeli uzdizati, pa je velike rodove primoravalo da u državnoj službi nađu adekvatnu zaštitu za svoje predstavnike.

Njegoš je bio čovek svestan vlastite vrednosti, istorijske uloge i značaja. Jedino je imao žal što njegova vladavina nije ovenčana nekom većom vojnom pobedom, kao vladavina njegovog prethodnika Svetog Petra Cetinjskog.

Kod njega se zapaža jedna osobina karakteristična za sve velike političke umove, a to je taktičnost i strpljenje, koje su neodvojivi deo religioznosti i svesti o izabranosti Gospodnjoj, kao i odlučnost i hitrost u akciji.

Njegov rad i trud na stvaranju države i formiranju državnog autoriteta imao je i svoju cenu, koja se plaćala glavama.

Državno dobro je najviše dobro i tome dobru su podrećena sva ostala dobra. Ovu misao Njegoš je usvojio od Platona, za koga je prvi put čuo od svojih učitelja, da bi ga pouzdano čitao i izučavao tek nakon 1834. godine, kada u ruskom prevodu kupuje gotovo sva dela klasične književnosti.

Njegov politički rezon, koji se formirao do 1837. godine, i koji je iskustvom gladi i intriga, definitivno formiran nakon te godine, bio je dosta jasan i nedvosmislen. Njegoš je upravljao Crnom Gorom, s jakom voljom i čvrstom rukom, sa potpuno jasnim, izgrađenim i spoljnopolitičkim i unutarpolitičkim planom.

Ipak, čini nam se da je Isidora Sekulić bila u pravu. Njegoš je bio čovek od jednog komada, isklesan, stvaran i razvijan gotovo istovremeno, tako da je njegova politika predstavljala njegovu najvišu poetiku, kao što je i njegova poetika imala krajnje političke ciljeve, samo s tom razlikom, što je bogatstvom vlastitog duha, širinom pogleda i estetičkim jedinstvom uspeo da oživi svoju poetsku misao, da je ovekoveči, tako da je Njegoš, poeta-filosof, zasenio vladiku Rada, političara-državotvorca.

Njegoš i vladika Rade, iako su prividno različiti, oni su jedna te ista ličnost, između kojih nema nikakve, ama baš nikakve razlike.

KRAJ