Greh Titove desne ruke

STARI komunista Mario Tonzar ocrtava na kraju svedočanstva i ličnost, koju ćemo predstaviti samo inicijalima C. R.

„Dotični C. R. rođen je u Pazinu u Istri 1913, studirao je medicinu u Padovi, gde se sprijateljio s Evgenijem Kurijelom s kojim je osnovao tajnu univerzitetsku ćeliju KPI. Vrativši se u Istru bez diplome, učestvovao je u partizanskom ratu u Jugoslovenskoj narodnoj armiji, dostigavši čin kapetana. Neki tvrde da je kasnije prešao u Udbu. Osumnjičen kao informbirovac i osuđen na četrnaest godina zatvora, priča takođe Tonzar, u kaznionici u Staroj Gradišci ‘priznao je grešku’, počevši da ispoljava interesovanje za nas Italijane“.

Naročito tokom boravka na Svetom Grguru C. R. se pokazao kao isključivi mučitelj onih koji su bili osumnjičeni da su članovi KPI ili njoj bliski. Jedne večeri, uhvaćen je kako se, u društvu još trojice, iživljava nad drugom Danteom Rusijanom. Siroti Rusijan već je prošao kroz još jedan od mučilačkih sistema koji su bili u modi na Svetom Grguru: prolaženje „ispod pokrivača“.

Tonzar ga ovako opisuje: stražari bi, nagomilavši veliku količinu debelih pokrivača, napravili neku vrstu grobnice. Unutar nje deportirac bi bio držan u potpunoj tami, uz neprestanu opasnost od gušenja, stražari bi ga na smenu nadgledali i batinali, danju i noću, ne dopustivši mu nikada da zaspi niti da slobodno diše. Mučenje bi trajalo sve dok informbirovac kojeg je trebalo prevaspitati ne bi bio potpuno iznuren.

Ali poseban pakao koji je Tito osmislio kako bi uništio protivnike, bio je gulag na Golom otoku. Njegovo ime potiče od činjenice da je nešto veći od velikog hrida, kamenit greben okružen morem, u to doba sasvim pust.

Među mnogobrojnim stvarima koje sam pročitao o izgledu Golog otoka, ostale su mi utisnute u sećanju naročito dve. Prva dolazi od Đilasa i tiče se sibirske izolovanosti ostrva. Druga potiče od strukture tog grebena, strmog sa svih strana, nepristupačnog, izuzev jednog pristaništa pod stalnim nadzorom naoružanih vojnika. Stražari bi govorili deportircima: „Tako one svinje od vaših sovjetskih prijatelja neće moći da dođu da vas oslobode čak ni uz pomoć podmornica“!

Ima raznih verzija zašto je izabrano baš to ostrvo. Ona najverodostojnija kaže da je u početku neki vajar tražio dragocene materijale za svoja dela. Bio je to Antun Augustinčić, Titov omiljeni vajar. Izvajao je Maršalovu statuu postavljenu ispred rodne kuće jugoslovenskog vođe. Titovi saradnici naložili su geologu sa Zagrebačkog univerziteta, profesoru Luki Mariću, da prouči ostrvce i da utvrdi da li je zaista bilo naslaga mermera i da li su se mogle iskoristiti.

„Marić je predao nalaz i potom zaboravio na Goli otok. Tek mnogo godina kasnije saznao je u šta je pretvoreno to ostrvo. Uostalom, dragocenog mermera tamo nije ni bilo. Goli otok bio je sav sačinjen od beličaste stene, boje šlaga, isuviše trošne da bi se mogla klesati. Ali na toj steni će se namučiti zatvorenici, prinuđeni da je razbijaju bez razloga, često golim rukama.

Sveti Grgur i Goli otok smešteni su blizu jedan drugome. Na istočnoj strani, na obali, nalazi se grad Senj. Na zapadu je veliko ostrvo Rab, gde smo tokom rata mi Italijani otvorili koncentracioni logor za hrvatske i slovenačke civile, i veliki broj ljudi je tu stradao.

Goli otok je malo ostrvo, površine manje od pet kilometara kvadratnih, vrelo leti, ledeno zimi, izloženo naletima bure, s veoma malo vode za piće. Kada je 1939. u Beogradu vladala monarhijska diktatura, general Dušan Simović je predložio da se tamo smesti koncentracioni logor za komuniste. Predlog je bio odbačen. Ali deset godina kasnije, upravo su ga komunisti ostvarili. I to tako da u njemu zatvore druge komuniste.

Tito je bio taj koji je, na leto 1948, doneo odluku da Goli otok postane gulag za drugove koji su ostali odani Staljinu. Njegovo naređenje izvršili su Maršalovi bliski saradnici. Pre svih ministar unutrašnjih poslova, Aleksandar Ranković, 39-godišnji Srbin.

Još jedan od realizatora logora bio je Đilas, takođe Titov bliski saradnik. Skanov vršnjak, 1948. imao je 37 godina. Bio je vođa propagande, a potom sekretar partije. Godine 1953. postaće potpredsednik Saveta, da bi zatim bio isključen kao disident završivši u zatvoru.

Međutim, glavnim izumiteljem represivnog sistema u kome je Goli otok predstavljao vrhunac surovosti, mnogi smatraju Slovenca Edvarda Kardelja, Titove desne ruke i glavnog ideologa jugoslovenskog komunizma. Godine 1948. Kardelj je imao 38 godina. Pre sukoba pobegao je u Moskvu, gde je pohađao političku školu za rukovodioce Kominterne. Godine 1941, vrativši se krišom u domovinu, bio je na čelu trupa na početku partizanskog rata u Sloveniji.

Kardelj će potom napisati u svojim memoarima, „Svedočanstva“, prisećajući se godine raskida sa Staljinom: „Počela je bitka na život ili smrt. Bili smo nemilosrdni prema agentima Informbiroa, drugačije nismo mogli da postupimo. U KP Jugoslavije i izvan nje bilo je mnogo neodlučnih, koji se nisu opredelili ni za jednu ni za drugu stranu, već su čekali da vide koja će od dveju strana pobediti. Bilo kakva nesigurnost među komunistima u borbi protiv informbirovaca, u tom trenutku, samo je mogla povećati broj onih koji bi prebegli neprijatelju“.

(Nastaviće se)