Pitomci Staljinove škole

SVEDOČANSTVA mnogih deportiraca s Golog otoka, kao i knjiga Đakoma Skotija "Goli otok", govore o represivnom sistemu koji ni po čemu nije zaostajao za onim u sovjetskim gulazima. Štaviše, Skoti tvrdi da se, u nekim stvarima, Goli otok pokazao gorim od najgorih staljinističkih logora. Gotovo svi komandanti na Golom otoku bili su oficiri tajnih službi koji su, u periodu između oktobra 1944. i februara 1948, pohađali specijalnu obuku u Rusiji, u školama NKVD, Staljinove policije. A kad su poslati na Goli otok, primenili su metode naučene u Rusiji.

Skoti navodi ono što je potom ispričao prvi direktor logora, oficir koji ga je izgradio uz napor oko tri stotine običnih zatvorenika, među kojima je bilo i ratnih zločinaca, ustaša. Zvali su ga "Učitelj". On je tvrdio: "Ljudi koji su bili u upravi, posle moje, bili su nemilosrdni u svojoj okrutnosti. Uspostavili su užasan režim, monstruozan. Goli otok je izmišljen kako bi slomio volju, uništio individualnost, dostojanstvo a često i samo fizičko postojanje čovekovo".

Ovaj posao krvnika ostvarila su do kraja dvojica zapovednika logora koji su došli posle Učitelja. Bili su pukovnici u Udbi, obojica poreklom iz Crne Gore: Vojin Jauković i Veselin Bulatović. Ovaj drugi ne samo da je naređivao mučenja kojima je trebalo podvrgnuti zatvorenike, nego je i prisustvovao ubistvu najmanje dvojice deportiraca, koji su bili predstavnici Komunističke partije Hrvatske.

Prema Vladimiru Dedijeru, Titovom biografu, od 1949. do zatvaranja političkog logora u novembru 1956, kroz Goli otok je prošlo između 31 i 32 hiljade informbirovaca. Dedijer, međutim, tvrdi da pravu istinu nikada neće biti moguće saznati, jer je sva dokumentacija uništena. Ovo mišljenje pobija Dragan Marković, autor jedne od prvih knjiga o Golom otoku, jer "dokumenti još postoje, dobro su očuvani i pedantno sređeni".

Tu je zatim i drugo pitanje: koliko je od tih 30.000 i više prokletih preminulo na Golom otoku? I u ovom slučaju cifre su nepouzdane. Mnogi izvori pominju 4.000 - stradalih od samog zatočeništva, zatim od mučenja, prinudnih poslova, epidemija ili od očaja koji je naveo mnoge od tih zatvorenika da pokušaju da oduzmu sebi život.

Teško je pronaći i odgovor na pitanje koliko je Italijana prognano na Goli otok? Navodno je na Golom otoku bilo između 300 i 350 italijanskih zatvorenika, ako pod Italijanima podrazumevamo, mnoge Istrane, Kvarnerce i Dalmatince, naročito iz Rovinja, ali i iz Pule, Labina, Rijeke.

Svi su bili komunisti, a mnogi od njih su se borili u italijanskim partizanskim formacijama. I upravo zbog toga su ih Titovi komunisti prezirali. Oni su im govorili: "Mi smo ostvarili revoluciju, a ne vi"! To priča Đankarlo Pajeta, rukovodilac u KPI, koji je ponekad bio kadar da otvoreno govori.

Andrea Skano je dospeo u civilni zatvor u Rijeci jula 1949. Sedam meseci kasnije, u februaru 1950, bio je još tamo. Pozvan je da svedoči na suđenju protiv Marija Tonzara i drugih italijanskih komunista. Sudije i tužilac, svi oficiri iz mornarice koji su došli iz Splita, želeli su da saznaju nešto o Luiđiju Longu za vreme Španskog građanskog rata, a potom u koncentracionim logorima u Francuskoj.

Možda su tražili informacije koje bi mogli iskoristiti u političkoj borbi protiv KPI, u kojoj je Longo bio na drugom mestu, odmah posle Toljatija. To pitanje je po svoj prilici veoma zanimalo vrh KPJ. I kasnije, tokom boravka u logoru na Svetom Grguru, dvojica generala poslata iz Beograda želeli su da ispituju deportirce koji su bili u Internacionalnim brigadama. I uvek bi pitali za Longa.

Verovatno je Skano krenuo na Goli otok ubrzo nakon svedočenja. Možemo pretpostaviti da je stigao u logor u trenutku kada je već nekoliko meseci trajao najmučniji period. Onaj koji je obeležio dolazak drugog ešelona deportiraca. Svi su dolazili iz Bosne i Hercegovine i, još pre no što bi pristali uz obalu Golog otoka, pretvarali su se u družinu pokajnika. Odnosno informbirovaca spremnih da slušaju zapovednike gulaga: udarali bi druge zatvorenike, postajali bi uhode, nudili bi se za nanošenje najsurovijih poniženja. S njima je unesen u taj logor "virus škorpije", užasan otrov mržnje prema sapatnicima.

Prvi zatvorenici prevaspitači bili su Bosanci. Oni koji su odmah primenili najsurovije mučenje: autorepresiju, odnosno kažnjavanje povereno samim zatvorenicima. To je bio jedan od stožera Titove kriminalne politike, možda i najsramniji, ne samo na Golom otoku, nego i na svim drugim kaznenim mestima, logorima i zatvorima, popravnim ustanovama namenjenim informbirovcima.

Prva faza upotrebe Golog otoka počinje u julu 1949. i traje do septembra te godine. Tokom ta tri meseca deportirci su odmah prisiljavani na užasno naporan rad, ali nisu trpeli mučenja. Ovaj period, međutim, Skano nije iskusio. On je stigao na Goli otok u jeku druge faze, koja je trajala skoro dve godine, od septembra 1949. do leta 1951. Bila je to faza sve napornijeg rada i svakodnevnih mučenja.

Najzad, doživeo je delimično i treći ciklus na Golom otoku, počev od leta 1951. - i dalje prinudni rad, ali su mučenja bila blaža. Nije, međutim, iskusio četvrtu i poslednju fazu tog gulaga, od početka 1954. do novembra 1956. U tom periodu sve se utišalo: manje naporni poslovi, potpuni prestanak mučenja, mogućnost primanja pošte, mesečnog paketa sa životnim namirnicama i poneka poseta članova porodice.

(Nastaviće se)