Doček bivših drugova

BIO je verovatno početak marta 1950. kada je Andrea Skano krenuo na Goli otok. Ili, bolje rečeno, na neko bezimeno mesto smešteno ko zna gde. U to vreme, naime, niko se još nije vratio s Golog otoka, a samo oni koji su pripadali Udbi ili tajnim službama znali su za njegovo postojanje.

Jedne noći, Skana probudiše u njegovoj zatvorskoj ćeliji u Rijeci i izvedoše ga u hodnik s drugim zatvorenicima iz istog zatvora. Bilo ih je 50 ili 60. Stražari im staviše lisice dvoje po dvoje i vezaše im zglobove obmotavši više puta telefonsku žicu. Pošto ih ubaciše u veliki sanduk od kamiona, nagomilaše ih jednog preko drugog, uz stalno šutiranje i pesničenje.

Koliko je trajalo to putovanje niko od deportiraca neće zapamtiti. Kada se kamion zaustavio, zatvorenici su shvatili da su stigli u blizinu mora. Osećalo se po mirisu soli i po čistom vazduhu, toliko drugačijem od vonja u zatvoru.

Bila je to luka Bakar, gde ih je čekao brod. Bio je to "Punat", motorni jedrenjak koji je mogao da primi čak 400 zatvorenika, možda i više. Ubrzo zatim, grupi koja je dolazila iz Rijeke pridružile su se druge kolone deportiraca, koje su stizale iz gotovo svih jugoslovenskih republika.

Prilikom prelaska iz kamiona u "Punat", zatvorenici bi morali da podnose šutiranje i udarce u bokove i u leđa puškama. Stigavši do broda, bacili bi ih na dno plovila.

Pošto su nam ruke bile vezane, nismo mogli da se zaštitimo prilikom pada u potpalublje, pripovedao je Serđo Borme, komunista iz Rovinja. Samo ako bi ko pao na gomilu deportiraca koji su prvi gurnuti dole, šteta bi bila ograničena.

U potpalublju je deportirce dočekivala grupa vojnika koji bi, urlajući poput zveri, na sve strane udarali pesnicama i nogama. Kako bi ih bar malo izbegli, trebalo je da se skupe odmah na dno broda, pribijeni jedni uz druge. Tu bi, pomažući se međusobno, najzad uspeli da se oslobode bakarne žice, dajući malo oduška otečenim i bolnim zglobovima.

Potpalublje "Punata", slabo osvetljeno samo jednom petrolejskom lampom, izgledalo je zapušteno, sa starim i nimalo očuvanim drvenim gredama. Bilo nas je dosta deportiraca, barem 400, možda i više. Stoga smo se bojali da će se brod, kad izađe na pučinu, raspasti.

"S vremena na vreme, vojnici na straži podigli bi ponekog deportirca i odgurali ga do sredine potpalublja, na ono malo prostora što je ostalo slobodno. Tu bi se zabavljali udarajući ga i prisiljavajući da sakuplja jezikom mrvice hleba koje bi bacili na pod. Verujem da je taj divljački tretman bio osmišljen na samom vrhu, u Udbinim kancelarijama, kako bi se zatvorenici držali u strahu.

Posle četiri časa plovidbe "Punat" je stigao do male nepoznate luke: pristaništa Golog otoka, zvanog Mala Draga. Trebalo je da svane i ubrzo će i Skano i njegovi nesrećni drugovi ugledati krševit profil svog pakla.

U potpalublju su se mogli čuti nejasni povici koji su dopirali s obale. Bio je to odbor za doček, organizovan od deportiraca koji su već boravili u logoru. Smenjivale su se uvrede s političkim parolama. Drali su se: informbirovski razbojnici, dole Staljin, živeo Tito! A zatim: Druže Tito, mi ti se kunemo / da sa tvoga puta ne skrenemo!

Pre nego što će "Punat" izbljuvati svoj teret na nasip, Skano ugleda deportirce kako se penju na brod noseći ogromne toljage. Bili su to Bosanci i Srbi. Baciše se u potpalublje i počeše da batinaju nesrećnike. Ovi kostolomci izgledali su užasno. Sama kost i koža, sivkastih lica, šaka i stopala iste boje, prljavih i iscepanih bluza i pantalona, izlizane vojničke kape na obrijanoj lobanji: slika onoga u šta će se, nedugo zatim, pretvoriti novi zatvorenici. Bili su to sobne starešine, pokajnici i aktivisti. Premlatiše sve zatvorenike nagomilane u potpalublju.

Kad kročiše nogom na kopno, Skana i ostale nateraše da se skinu, obrijaše ih na nulu, a potom baciše u more, kako bi se očistili od prljavštine nakupljene u zatvoru i od krvi potekle usled prvog batinanja.

Usledila je druga ceremonija, u znak dobrodošlice. Neka vrsta križnog puta koji se ponavljao pri svakom dolasku, duž stenovite i uzbrdne staze koja je vodila do logora. Put prepun oštrog kamenja, koje je poput britve seklo stopala, često bosa i bez opanaka.

Kasnije je Skano ispričao Boneliju, profesionalnom revolucionaru, u svedočanstvu koje je on delimično preneo u svojim memoarima: "Na tom putu, informbirovski logoraši čekali su nas postrojeni u dva reda. Mi smo morali da prođemo između i, kako smo išli napred, udarali su nas pesnicama, šutirali, pljuvali, uz dreku i uvrede. Ja nisam mogao više da izdržim, put je vodio uzbrdo, bio sam natovaren svojim stvarima i slab od zatvora i od puta. Jedan od logoraša se zalepio za mene, gazeći me kao ludak. Bio sam prekriven krvlju, gušio sam se, preklinjao ga da se zaustavi, da prestane, da me pusti da idem dalje. Ali on je navaljivao. I vikao je: ti si informbirovac kao i ja? E pa onda, evo ti, evo ti i evo ti još!..."

Stroj su kontrolisali Udbini agenti i vojnici raspoređeni na jednakom rastojanju duž puta. Ukoliko neki zatvorenik postavljen u Stroj ne bi učestvovao u batinanju s odlučnošću koju bi naložili stražari, bio bi prinuđen da se pridruži tek pristiglim razbojnicima, kako bi i sam bio pretučen. Nije bilo moguće proći ceo Stroj. Obično bi iznureni pali nakon nekoliko desetina metara. Lica punih modrica i naduvenih od udaraca, deportirci bi ostajali danima neprepoznatljivi.

(Nastaviće se)