Presude sobnog Šefa

UBRZO je i Andrea Skano, poput svih ostalih deportiraca, prisiljen da učestvuje u linčovanju onih koji su pristizali na Goli otok. Ne znam ko je osmislio ovu monstruoznu ceremoniju, ali izvesno je da se radilo o istančanom i neizmerno opakom umu.

Stroj je, naime, predstavljao dvostruku kaznu: za one koji su trpeli udarce i za one koji su bili primorani da udaraju. Batinaši bi se svaki put osetili bačeni u ponor žrtve koja se srozava u ulogu krvnika. Bilo je i onih koji bi se srozali do samog dna, pretvarajući se u sadiste. I onih koji su pokušavali da spasu dušu, glumeći samo pokretom batinanje novih zatvorenika.

Skano je nastavio da pripoveda Boneliju: „Svaki put kada bi stizao tovar, morali bismo da se postrojimo i da udaramo. Zapravo smo mogli dobro da glumimo. I da guramo novopristigle kako bismo im pomogli da što pre prođu svoj križni put. Ali bilo je uvek onih revnosnih, pa bi na kraju svi izlazili izmrcvareni“.

Tako je i Skano stigao u logor, gde će protraćiti tri godine sopstvenog života. Logor, sagrađen unutar prirodnog logora Golog otoka, bio je ograđen bodljikavom žicom, suvišan posao i beskoristan trošak, jer je bekstvo s tog grebena usred mora bilo nemoguć poduhvat. Pored toga, na svakih trideset metara izdizale su se male kule za stražare naoružane automatima.

Tu su sagrađene 24 barake i svaka je mogla da primi do 200 deportiraca, znači, logor je imao kapacitet i do 4.800 zatvorenika. Unutar svake barake nalazile su se dve daščane pregrade od neobrađene borovine, jedna prostranija, smeštena u centru, druga nešto manja, prislonjena uza zid. Bile su na dva ili tri sprata, kao kreveti na sprat. Tu su spavali prognanici, na golom drvetu, bez jastuka, s jednim vojničkim ćebetom po glavi.

Ustvari, nisu spavali, nego ležali unutar skučenog prostora, sa ne više od trideset, najviše četrdeset centimetara po glavi. Dakle, natrpani poput stoke unutar tesne štale. Na drvenim ležajima mogli su da leže samo na boku, a da se nikada ne opruže na leđa ili da se ne okrenu. Kako bi legli uveče, iznureni, tako bi se ujutru probudili. Tokom godina provedenih na Golom otoku niko nije mogao da se odmori na leđima. A da drveni ležaji, i barake uopšte, budu još odvratniji, postarale bi se vaške i stenice. Napast koju je bilo nemoguće iskoreniti, pre nego što je i na Goli otok stigao poneki tovar DDT.

Na čelu svake barake bio je sobni, Udbin deportirac od poverenja, koji je imao na raspolaganju sobicu samo za sebe. Njegov pomoćnik bio je kulturni, zatvorenik koji je u pauzama od posla imao zadatak da čita zatvorenicima političke članke iz „Borbe“. Bio je tu, najzad, lekar, neka vrsta bolničara čija je dužnost bila da održava listu bolesnika koje je trebalo prebaciti u malu logorsku bolnicu.

U suštini, na Golom otoku nije bilo istinske medicinske pomoći. Bolnica je bila jedna baraka pretvorena u ambulantu, u kojoj je radilo nekoliko lekara, takođe deportiraca. Bila je lišena bilo kakve sanitarne opreme i potpuno nesnabdevena lekovima. Ali imala je tu prednost što je mogla da skloni bolesnike od logorskih mučenja, na nekoliko dana, ne više. Na drvenim ležajima u bolnici bilo je dovoljno mesta da se legne, a i hrana je bila manje bedna. Mnogi od zatvorenika koji su u nju ušli na ivici života ili teško oboleli, našli su tu svoj spas.

Nekoliko dana nakon dolaska u svakoj baraci odigravala se takozvana „Ilustracija“ sopstvenog položaja. Bila je to neka vrsta protokola kojem je bio podvrgnut svaki deportirac. Istragu bi sprovodio sobni, koji bi već dobio na čitanje Udbine papire i često bi ih držao pred sobom. Na njegova pitanja, okrivljeni bi morao da odgovori u dlaku, nabrajajući sopstvene krivice pred drugim zatvorenicima.

Naročito su želeli da deportirac navede imena. Odnosno da uputi na rođake, prijatelje, poznanike, ukratko, bilo koga ko je bio u nekom odnosu s njim, na bilo koji način. I ko bi, dakle, bio podložan sumnji da je počinio isto krivično delo kao i on, odnosno da je informbirovac. Ako bi zatvorenik uzvratio istom merom i na način koji je smatran zadovoljavajućim, onda bi sobni izrekao povoljnu presudu.

Ukoliko bi sobni smatrao da deportirac nije rekao svu istinu, nahuškao bi ostale zatočenike da ga odmah pretuku, tu, pred njim. Oni bi poslušali, i dok bi se neki pretvarali da udaraju krivca, drugi bi ga stvarno masakrirali, kako ne bi i oni sami dobili istu kaznu. Bilo je zatvorenika na smrt pretučenih, u tom jezivom ritualu, tek nekoliko dana nakon dolaska u logor.

Na Otoku zla postojala su dva različita oblika bojkota, možda najgnusnije kazne - normalni bojkot, strogi bojkot i najstroži bojkot. Ali čak i onaj normalan, najrasprostranjeniji, predstavljao je zaista pakleno kažnjavanje.

Počinjao bi ritualom oblačenja bojkotovanog. Prisiljavali bi ga da nosi crnu košulju i čakšire s dve uzdužne crvene trake, kako bi svi mogli da vide da je on gubavac, tvrdoglavi informbirovac, koji odbija da se pokaje. Ovim ritualom, bojkotovani bi prestajao da bude čovek i ne bi imao više nikakva prava, čak ni ona malobrojna dozvoljena deportircima. Ponekad bi, kako bi još jasnije bio istaknut njegov ništavni položaj, morao da nosi oko vrata natpis „Fašista“.

(Nastaviće se)