Sedam islednika Udbe

IZMEĐU februara i marta 1951, Skanu se navršavala prva godina progonstva na Golom otoku. Ta 51. bila je strahovita za deportirce na Golom otoku. Gulag je sad već savršeno funkcionisao kao mašina za uništenje dostojanstva, ličnosti i same ljudske biti zatvorenika. Upravo u tim mesecima mehanizmi postizanja ovakvog uništenja počeše da dostižu vrhunac sadističke podmuklosti, poprimajući oblik apsolutnog zla, koje ni po čemu više nije zaostajalo za onim koje je karakterisalo nacističke koncentracione logore.

To ne kažu autori knjiga objavljenih o Golom otoku. To kažu oni deportirci s Golog otoka koji su prethodno već iskusili hitlerovske logore, jer su bili komunisti ili antifašisti ili borci u jugoslovenskoj partizanskoj vojsci. Tačno je: na Golom otoku nije bila predviđena sistematska eliminacija zatvorenika. Ali ono što se tamo dešavalo bilo je strašnije od smrti.

U svom delu "Čovek budućnosti" stari komunista Alfredo Boneli pripoveda o užasnom kraju deportirca u obližnjem gulagu, na ostrvu Sveti Grgur, pozivajući se na reči Toncara koji je bio neposredan svedok.

"Na ostrvu Sveti Grgur jedan drug informbirovac uspeo je da pobegne. Pošto su ga uhvatili nakon tri dana, osuđen je na uobičajeni kazneni postupak: da prođe između dvorednog stroja koji su sačinjavali drugi deportirci. S tim što je predanost zadatku prvih u stroju bila takva da je žrtva, savladana batinama, pala na zemlju i podlegla, zgnječena. Tada ga izgaziše dok od njega ne osta samo kaša. Da bi zatim, oko ove zgnječene mase, zatvorenici batinaši, zagrljeni među sobom, uz smeh i pesmu, odigrali kolo."

U knjizi Skoti navodi svedočenje Udbinog činovnika, koji je takođe završio na Golom otoku, jer je smatran nedovoljno revnosnim u represiji informbirovaca:

"Bilo je lako uhapsiti osobe koje su javno izjavile da su na strani Informbiroa, ali je bilo teško otkriti one koji su se držali u tajnosti. Moguće ih je bilo pronaći samo na Golom otoku. Ovde bi te islednik primorao da napišeš sve ono što si saznao prilikom razgovora s nekim po pitanju Informbiroa ili neke druge političke devijantnosti. Ako bi istražitelj smatrao da nisi rekao sve što znaš, došapnuo bi sobnom starešini da te dovede u red, a on bi organizovao proganjanja i maltretiranja. Na taj način išlo se ka krajnjem cilju: ne samo prisiliti svakog zatvorenika da promeni političko mišljenje, da se pokaje, nego i da postane Udbin potkazivač, špijun u službi islednika ili sobnog starešine. Strašni uslovi života na ostrvu naveli bi deportirca da se okrene ka tom cilju".

S te strane, kontrolni aparat koji je upravljao Golim otokom bio je savršen. Udba ga je proučila ne zanemarivši nijedan detalj. Zatim ga je isprobala, mesec za mesecom, sve dok ga nije dovela do vrhunca zla.

Na vrhu aparata nalazio se komandant logora. Bio je to uvek neki viši činovnik Udbe, obično pukovnik, starosti od 40 do 50 godina. Takvi su morali da poseduju naročite sposobnosti. I osobit želudac, prosto rečeno.

Odmah ispod komandanta gulaga, nalazili su se islednici ili istražitelji. I oni su bili činovnici političke policije, obično kapetani ili majori u Udbi. Bilo ih je sedmorica. Odnosno po jedan za svaku jugoslovensku republiku: Sloveniju, Hrvatsku, Bosnu i Hercegovinu, Srbiju, Crnu Goru i Makedoniju. I još jedan iz Vojvodine, srpske pokrajine s upravnom nezavisnošću.

Sedmorica islednika bili su smešteni u jednoj zgradi, možemo je nazvati hotelom, koju su sagradili sami zatvorenici. Svako je raspolagao svojom kancelarijom odvojenom od drugih. I imao je isključivu nadležnost nad deportircima iz sopstvene republike.

Svaki islednik, naime, bavio se "svojim" deportircima i o njima znao sve, ne samo zahvaljujući dosijeima koje je Udba sakupila o njima, još od prvog hapšenja, već zato što su se "njegovi" deportirci morali obraćati njemu, i nikom drugom, iz bilo kog razloga.

Bormeov islednik bio je Hrvat. Znao je za svaki njegov korak, svaku izgovorenu reč, svaki uzdah. Ako se ne bi javio na raport svakog dana, islednik bi te pitao za razlog, podsticao bi te da budeš revnosniji, aktivniji, pretio bi ti ako bi mu delovalo da se opireš saradnji. A kad bi smatrao da odbijaš ili da nisi baš spreman da govoriš, naredio bi sobnom starešini, koji je bio glavni u tvojoj baraci, da se ophodi prema tebi kao što zaslužuješ.

Par islednik-sobni starešina bio je monstruozan i svemoćan. Prvi je štitio drugog, uvek i u svakom slučaju. Čak i ukoliko bi se radilo o sadističkom zločincu, sposobnom za okrutnost svake vrste. Borme se seća naročito dvojice: jednog Bosanca i Hrvata, obojica od pedesetak godina, informbirovci koji su dokazali da su se pokajali za tren oka.

Bili su apsolutni gospodari zatvorenika potčinjenih njihovoj batini. Imali su odrešene ruke i mogli su sebi da dozvole svakakve gadosti. Poput svih drugih bivših prognanika s Golog otoka, ni Borme se ne seća da je ikada ijedan sobni starešina bio kažnjen zbog zloupotrebe vlasti, zbog nasilja, surovosti. Na Otoku zla ne samo da je svirepost trijumfovala, nego je iz uprave gulaga podsticana i nagrađivana.

Što je više bilo ugnjetavanja, to su aktivisti postajali okrutniji u mučenju svojih drugova, a oni krvnici sticali sve više zasluga u svojoj mučiteljskoj karijeri.

(Nastaviće se)