Košmari Petrove rupe!

JEDAN od zadataka islednika bio je i pretresanje dosijea. To je značilo ne gubiti iz vida ni na tren nijednog zatvorenika, podvrgnuti ga svakodnevnoj kontroli i svrstati ga s vremena na vreme u jednu od kategorija koje bi odredile njegovo ponašanje u gulagu i njegove reakcije na deportaciju.

Prvu od tih kategorija činili su „aktivisti“. Nazivani su tako zatvorenici koji su, rečju i delom, podržavali i sprovodili „mere prevaspitavanja“. Neki od njih, piše Skoti, postajali bi uobičajeni mučitelji svojih drugova zatvorenika. A bili su tako okrutni da su mogli izvršiti i ubistva. „Pasivisti“ su, pak, bili neposlušni deportirci, koje nije bilo lako prevaspitati i nisu sarađivali ni s islednicima, ni sa sobnim starešinama ni sa „aktivistima“.

Zatim su dolazili „razbojnici“, odnosno zatvorenici koje je trebalo podvrgnuti naročito oštrom režimu, budući da su odbijali da se pokaju. Stoga su bili krivi za ono što se, u terminologiji katoličke inkvizicije, nazivalo „istrajavanje u grehu“.

Gotovo uvek su to bili izuzetni deportirci, visoki funkcioneri jugoslovenske republike ili Komunističke partije, uhapšeni zato što su se usudili da kritikuju Maršala i njegove ljude. Bili su zatvoreni u posebnom logoru, u paklu unutar pakla Golog otoka. To je bio Logor 101, poznat i kao Rupa ili Manastir.

Kategorija „podbadača“ bila je rezervisana za zatvorenike optužene za širenje loših glasina o logoru, jer su prenosili informacije u sukobu s načelom prevaspitavanja i pokajanja. Oni bi, na primer, rekli drugovima istinu koju su, uostalom, svi iskusili na sopstvenoj koži: da Goli otok nije bio radni, nego zarobljenički logor. Ili oni koji bi se žalili na hranu, previše oskudnu ili rđavu, dajući podstreka drugovima da učine isto. Ili oni koji bi pokušavali da izazovu proteste zbog veoma napornog posla i kaznenih sesija.

„Repati“ su bili zatvorenici koji su uporno odbijali da prijave rodbinu i prijatelje na slobodi. Oni koji su, dakle, ostavili izvan logora rep opasnih veza. Islednici su nazivali „dvoličnima“ one koji su se preobrazili samo na rečima, ostavši informbirovci u duši. Oni su bili silom primoravani da proganjaju ostale zatvorenike, kako bi dokazali da je njihovo prevaspitanje zaista bilo pravo.

Najzad, tu su bili „dvomotorci“. Ovim pogrdnim terminom nazivani su deportirci koji se, odsluživši dve godine na Golom otoku, kad bi se ponovo našli na slobodi nisu ponašali kao pokajnici, te bi po drugi put završili na Golom otoku. Bio je to košmar u košmaru, koji je nemali broj zatvorenika iskusio.

Logor 101, zloglasna Rupa (nazvana Petrova po Petru Komneniću, predsedniku Skupštine Crne Gore) ili Manastir, nalazio se takođe na Golom otoku, na temelju jedne jame koja se otvarala u zemljištu, dubine od osam metara i širine 25. U rupi je podignuta jedna baraka, do koje se stizalo niz merdevine, koje su potom zamenjene stepenicima koje su zatvorenici izdubili u steni. Jama je bila zagrađena zidom od tri metra visine s dvema kulama za čuvare, piše Skoti. Noću je bila osvetljena farovima. Bio je to zatvor za grupu deportiraca koji su, nekada, zauzimali važne funkcije.

Svi su bili bivši u nečemu: ministri federalnih republika, generali ili visoki činovnici, direktori fabrika ili novina, ambasadori, rukovodioci KPJ, fakultetski profesori, komandanti partizanskih jedinica ili Internacionalnih brigada u Španiji. Što je neko bio na višoj funkciji, a izneverio je Maršala, to je više morao da ispašta. Neki od njih završili su na Golom otoku zbog optužbe da su radili kao agenti sovjetskih tajnih službi.

Po Skotiju, kroz Rupu ili Manastir prošlo je, ukupno, ne više od 136 posebnih deportiraca. Nemoguće je detaljno opisati stradanja, ponižavanja, sramna nasilja kojima su bili podvrgnuti. U Logoru 101 zabeležen je najveći procenat stradalih od iznurenosti, bolesti, mučenja i samoubistava. Neki od zatvorenika su poludeli.

Među onima koji su uspeli da prežive, bio je i jedini Italijan koji se našao u Rupi. Zvao se Roberto Rinaldo. Imao je 59 godina 1951. Tokom Španskog rata borio se s republikancima, a zatim je uspeo da se skloni u Sovjetski Savez. Godine 1945. otišao je u Jugoslaviju, gde je stekao čin majora u vojsci. Da li je Rinaldo bio osumnjičen da radi kao agent moskovskih tajnih službi? Skoti to ne kaže. Stoji činjenica da je bio dovoljno jak da preživi Rupu i da se potom vrati na slobodu. Preminuo je u svom krevetu, u Sloveniji, 1976, u 85. godini.

Izbavio se još jedan ugledan zatvorenik, politički komesar bataljona Internacionalnih brigada u Španiji: Mirko Marković, nekada nastavnik u školi „Lenjin“ u Moskvi. Upravo zbog toga je uhapšen u septembru 1948, smešten u beogradski zatvor, gde je mučen dve godine, a zatim poslat u Rupu. Živeo je u Moskvi, što ga je činilo izuzetno sumnjivim.

Marković će kasnije ispričati o Rupi: „Nikakav fizički bol od napornog rada nije se mogao uporediti sa strahovitim psihičkim mukama. S ponižavanjima, uvredama, pljuvanjima i moralnim nasiljem neprekidne istrage kojoj smo bili izloženi. Mnogi od nas nisu izdržali. Patili su od halucinacija. Postajali bi neprepoznatljivi ispod zapuštenih brada. S kostima koje su izgledale kao da će probiti kožu na svakom delu tela. Neki bi otekli i padali u komu. Jedan, Danilo Drezgić, odlučio je da se ubije. Naoštrio je metalnu kašiku i prerezao sebi grlo. Ali bio je toliko slab da je uspeo samo da se rani tako da je umro iskrvarivši“.

(Nastaviće se)