Život pod pretnjom Udbe

KADA su odlazili sa Golog otoka deportovani su bili u gorem, neopisivo gorem stanju nego kad su dolazili. Crna senka logora pratila je poput košmara puštene zarobljenike.

Mnogi od njih su bili fizički skršeni. Neki i duševno bolesni. Mnogi, iako su bili mladi, nisu više imali volje za životom. I ne baš mali broj njih se ubio ili je iznenada umro, bez očiglednog uzroka. Uz to, bili su prezreni, odbačeni od društva u koje su pokušavali da se ponovo uklope i u kojem su, nekada, bili cenjeni građani.

Oni su predstavljali suprotnost političkim zarobljenicima koji se vraćaju kući kada poraz proguta režim koji ih je progonio. Oni su pobednici, heroji i često postaju istaknute ličnosti u novom poretku stvari. Povratnici sa Golog otoka, međutim, bili su i dalje poraženi. Napatili su se tokom godina provedenih u logoru, pošto su bili informbirovci. Ali Informbiro nije pobedio Tita. Štaviše, Maršal je bio jači nego ranije.

Udba je i dalje imala neograničenu moć. I ucenjivala je bivše zarobljenike, primoravajući ih da budu špijuni, da postanu obaveštajci političke policije. Ko bi odbio, bio bi ponovo progonjen. Mogao je da završi u zatvoru ili na Golom otoku. U svakom slučaju nije uspevao da ponovo pronađe neki posao kako bi izdržavao sebe i svoju porodicu. Na kraju, bili su pod obavezom da nikome ne pričaju o paklu koji su proživeli na otoku zla. Nakon što su bili Titovi zarobljenici, postajali su zarobljenici tišine.

Iz različitih razloga, to čuvanje tajne svima je odgovaralo, Titovim i prijateljima i neprijateljima. Vidi se to iz nekih delova Đilasove knjige „Ako me sećanje ne vara“.

Đilas pripoveda da su informbirovci koji su se sklonili u Moskvu bili zapanjeni što u SSSR-u nije mogla da se objavi ni mala brošura o Golom otoku, koja bi bila ne baš nevažno oružje u propagandnoj borbi protiv Tita. Ali postojala je neka logika u nedoslednosti Moskve. Grozota Golog otoka, opisana u nekoj knjizi, mogla bi čitaoce da podseti na sovjetske logore, na još jedan pakao, mnogo veći, takođe prekriven tišinom.

U leto 1953, kada je Skano kratko vreme bio na slobodi, jedan pisac, Đilasov prijatelj, Dobrica Ćosić, delimično potaknut ličnim nemirom i književnom znatiželjom, tražio je i odobreno mu je da poseti logor. Pisac se u septembru našao s Đilasom i preneo mu da su uslovi u kojima borave zarobljenici na Golom otoku užasni, izvan svih granica mašte.

Đilas je o tome obavestio Rankovića, ministra unutrašnjih poslova, koji je, između ostalog, već bio u inspekciji na Golom otoku. I Centralni komitet jugoslovenske partije pozvao je Ćosića da ponovi ono što je rekao Đilasu.

Pisac je Rankoviću i Kardelju ispričao o grozotama na Golom otoku. Kardelj je uzviknuo: „Znao sam da ćemo tamo završiti u govnima“! Ranković je naredio da se sprovede istraga, uneo je neke promene i, po onome što kaže Đilas, situacija na Golom otoku se znatno poboljšala. Kako god, logor je i dalje radio naredne tri godine kao politički logor. Zatim su počeli da ga smatraju neprikladnim.

Kada je Udba pustila Skana sa Golog otoka, jedan službenik ga je upitao gde tačno namerava da ode. Potom se naš čovek našao na istom mestu gde je bio pre hapšenja: u Rijeci. Ali u mnogo lošijim uslovima u odnosu na one u kojima je živeo, čak i kao begunac, do jula 1949.

U pesmi o otoku zla, Skano je samog sebe tokom boravka u Rijeci opisao dvema groznim rečima: živi leš. Niz godina kasnije, ispričaće Boneliju nešto što ima više veze s politikom, ali je podjednako tragično. U Bonelijevoj knjizi postoji epitaf koji je Andrea smislio: „U Španiji, u francuskim logorima, u Ventoteneu bilo smo poraženi, ali nikada se nismo osetili kao gubitnici. Osećali smo se kao moralni pobednici. Na Golom otoku, pak, bili smo gubitnici. I osećali smo se kao gubitnici, potpuno i bespovratno“.

Bilo je prošlo više od tri godine od trenutka hapšenja, a Skanov politički i egzistencijalni bilans bio je tragičan. Negde polovinom 1953. nekadašnji mladić iz Galure, napunivši četrdeset i jednu godinu, bio je ničiji nesrećni sin. Bio je bivši zarobljenik. Udba ga je stalno nadgledala. Drugovi iz Italije su mu okrenuli leđa. Bio je fizički i duševno napaćen tokom tri protekle godine provedene na kiši krvi na Golom otoku. Bio je bez posla. Bez kuće. Bez novca. Bez rođaka, prijatelja, žene koja bi mu pomogla. Čak i bez odela, osim onog poderanog koje je nosio, a to je bilo tek nekoliko dronja koje su užasno smrdele na Goli otok.

Sve u svemu, Skana su svi napustili. S jednim jedinim kecom u rukavu: političkom verom, verom u komunizam. Ali ne u Titov loši komunizam. Već u onaj dobri komunizam druga Staljina i njegovog Sovjetskog Saveza.

Staljinova smrt petog marta 1953. označila je početak kraja veličanstvene, ali i krvave i užasne epohe, koja je milione ljudi koštala života.

Odmah nakon Staljinove smrti urušila se odlučujuća tvrđava staljinizma - Lavrentije Berija, koji je izmislio logore. Njihov nestanak sa svetske scene doveo je do niza dubokih promena u komunističkom svetu, koje će se odraziti i na Skanov život i na život njegovih drugova još uvek u jugoslovenskih zatvorima.

Skano je čekao pasoš i vizu koji mu nikako nisu stizali. Udba je sve sprečavala da mu daju posao. Spavao je po kućnim ulazima i stepenicama. Trpeo je glad i hladnoću isto koliko na Golom otoku. Jedino su mu riječke prostitutke pomagale da preživi. Skano je za njih govorio: to su najhumanije žene na svetu!

(Nastaviće se)