Otac naručio ubistvo!

IZMEĐU dva svetska rata Srbiju su pustošile lopovske, razbojničke i hajdučke družine. Bilo je i dokonih, zabave željnih pojedinaca, takozvanih vampira koji su pod okriljem noći bacali kamenje na odabranu zgradu držeći na taj način njihove stanare u strahu. Ali, postojale su i stvarne višestruke ubice koje je narod takođe nazivao vampirima. U međuratnim godinama raznorazne vračare su, obećavajući lako bogaćenje i pronalaženje "odgovarajućih" đuvegija (uglavnom doktora, advokata i inženjera), bezdušno varale lakoverne i nesrećne, umorne od života, skrhane beznađem, morene ljubomorom ili neuzvraćenom ljubavlju.

Bračna razračunavanja bila su skoro svakodnevna: muž ubije nevernu suprugu, žena nagovori ljubavnika da ubije njenog muža, suprug ubije ženu da bi živeo sa drugom, sin ubije očevu ljubavnicu, supruga ubije muža nevernika ili raspikuću i pijanicu da bi spasila svoju porodicu...

Početkom jula 1928. godine, u kancelariji posavskog sreza završena je opširna istraga čiji ishod je bilo dovođenje sedamnaest seljaka iz neposredne okoline Beograda na optuženičku klupu. Načelnik sreza gospodin Dragomir Pavlović bio je pretrpan optužnim materijalom koji je, uz pomoć saradnika, sređivao više nedelja.

Vukući okove, ispijeni, izbezumljenih lica, 17 nekada opakih zločinaca u pritvoru su priznavali svoje zločine gledajući kako da spasu glave. Optuživali su jedni druge otkrivajući pri tome nove i teže zločine za koje su bili odgovorni, nudeći na taj način konkretniju optužbu protiv samih sebe.

Ova organizovana grupa razbojnika je više od deset godina sejala strah vračarskim i posavskim srezom. Stanovnici tih krajeva su se opredelili da ne odaju pripadnike ove bande iako su znali za svaki njihov gnusni zločin. Ljudi su bili užasnuti njihovim nedelima i njihove pretnje shvatane su više nego ozbiljno. Pomisao na osvetu hajduka, učinila je da dugo trpe nasilje i ne usude se da javno progovore.

Dolaskom gospodina Dragomira P. Pavlovića na mesto načelnika posavskog sreza, kao i pisara Branka Anđelkovića u Umku, obnovljena je istraga o ubistvu Živka Petrovića u selu Konatica septembra 1925. godine. Živko, sin uglednog i veoma bogatog domaćina Dragomira Ćosića, koji je imao preko 80 hektara zemlje, ubijen je na samom kućnom pragu.

Stamenka Petrović, sestra ubijenog Živka i kćerka docnije ubijenog Dragomira Petrovića, jedina je znala identitet ubica. Zbog toga joj je zaprećeno smrću i zabranjeno da napusti selo kako ne bi otkrila zločince.

Gospodin Pavlović je insistirao na pronalaženju niti koja bi povezala događanja. Tokom istrage, on je pokušavao da zadobije poverenje Stamenke Petrović. Uveravao je da su krivci već u rukama vlasti i da joj se ništa neće desiti. Najzad je jedne noći, kada je saslušavao do tri sata posle ponoći, Stamenka prevazišla svoj strah, pa je ispričala sve što je znala o ubicama svog brata i načinu na koji je ubijen.

"Otac i brat su se neprestano svađali", pričala je ona.

Rekla je da je Dragomir često nešto zamerao Živku i govorio kako bi najviše voleo da mu sina "proguta pomrčina", i najzad je rešio da ga "ukloni".

Lazar Gigić iz Pećana, kako se govorilo, bio je posrednik u dogovoru između Dragomira Petrovića, kao naručioca ubistva, i Milije Sušića iz Ostružnice i Živana Todorovića iz Vranića, koji su pristali da za 30.000 dinara ubiju Živka. Dragomir im je odmah dao 15.000 dinara, a preostali deo je trebalo da dobiju nakon obavljenog "posla".

Živko Petrović je ubijen u zoru 7. septembra 1925. godine. Tog jutra su Milija Sušić i Živan Todorović, naoružani karabinima, upali u kuću Dragomira Petrovića, gde su zatekli Stamenku i njenu babu Martu. Njih dve su zatvorili u jednu sobu, sakrili se na tavanu, iznad kuhinje, i čekali da naiđe Živko. Čim je stupio u kuću, odjeknula su dva pucnja. Pokušavajući da se skloni, Živko je, iako pogođen u rame, uspeo da uđe u sobu u kojoj su bile njegove sestra i baba. Stamenka je požurila da zatvori vrata za njim, ali su se zločinci sjurili sa tavana, provalili vrata i sa još nekoliko metaka ga dokrajčili. Kad su se susedi ohrabrili da priđu, Živko je već bio izdahnuo.

Ogorčeni, Živkovi prijatelji su odlučili da osvete njegovu smrt. Avgusta 1926. godine, u blizini sela Konatica, u jednoj šumici, sastali su se sa ozloglašenim Radojem Čojićem (sestrićem Dragomira Petrovića) i poznatim razbojnikom Rajicom Đorđevićem, Ciganinom iz Konatice. Platili su im da u narednih deset dana od tog sastanka ubiju Dragomira.

Četiri dana posle dogovora, Radoje se sakrio u šiprag pored Beljanice blizu Dragomirovog imanja. Čim je Dragomir naišao, Radoje je pucao i na mestu ga usmrtio, pa je požurio do Rajice da ostavi pušku, šešir i masku. Nije ni slutio da su sve to posmatrale Mileva i Dragoslava Lazić iz Konatice, koje su u neposrednoj blizini prale rublje. Obe su 2. jula 1928. godine o tome dale svoje iskaze, a potvrdile su i mnoge zločine Rajice Đorđevića, koji je sebe nazivao hajdukom. Ispričale su kako je napastvovao svaku ženu na koju bi naišao.

Povezavši Stamenkin sa iskazima Mileve i Dragoslave Lazić, kao i sa izjavama svedoka iz drugih predmeta iz arhive, gospodin Pavlović je došao do saznanja da su oba zločina izvršili pripadnici jedne razbojnička grupe.

(Nastaviće se)