Para nemam uzmite dušu

U BEOGRADSKOM Okružnom sudu je 15. aprila 1929. godine počelo suđenje razbojničkoj grupi koja je pustošila okolinu Beograda i vešto zamećući tragove, predugo izmicala organima vlasti.

Pošto je državni tužilac gospodin Milutin Mrvaljević pročitao tužbu, počeo je izviđaj povodom dvostrukog ubistva s razbojništvom, izvršenog noću, između 30. i 31. maja 1927. godine u selu Železnik. Kao neposredni izvršioci optuženi su Milija i Milisav Sušić, Kosta Petrović - sva trojica iz Ostružnice, i Radisav Radojičić iz Ratara. Ivan Marinković iz Velike Moštanice okrivljen je za podsticanje ubistva Živke Janković, a Milan D. Jovanović, kafedžija iz Ostružnice, optužen je kao saučesnik, pošto su se u njegovoj kafani ubice dogovorile.

Tokom ponovnog suđenja zbog istog krivičnog dela, Sud je utvrdio da je Milija Sušić ubio Milana i Živku Janković i osudio ga na 40 godina robije. Iako je poricao, Milija nije imao alibi, a puška koja je kod njega pronađena odgovarala je oružju kojim su Milan i Živka ubijeni. Sud je posle trećeg suđenja, održanog 10. aprila 1928. godine ponovo osudio samo Miliju, izrekavši mu ovoga puta zatvorsku kaznu od 20 godina.

Međutim, Apelacioni sud ga je ipak, usled nedostatka dokaza, oslobodio. Kada je predmet trebalo da bude raspravljan i pred Kasacionim sudom, počela je istraga u vezi sa ostalim krivičnim delima koja su izvršili braća Sušić i Ivan Marinković. Tada je Kasacioni sud vratio predmet Okružnom kako bi optuženima bilo istovremeno suđeno.

Na pitanje predsedavajućeg da li među optuženima prepoznaje ubice poočima i supruge, Nenad Janković je odgovorio negativno. Svoj odgovor je obrazložio time što su razbojnici bili maskirani, strahom koji je osećao i zbog kog nije smeo da gleda u ubice, kao i time da se u jednom trenutku onesvestio. Kada mu se svest povratila, Milan i Živka su već bili mrtvi.

Zatim je počeo da se priseća:

"Tridesetog maja, predveče, u kući smo bili Živka, Milan, majka Bojana i ja. Živka je plela, Milan je čitao novine, a Bojana je sedela pored njega. Bio sam pospan, pa sam odlučio da legnem. Tek što sam stigao do kreveta, u kuću su upala dva maskirana, puškama naoružana čoveka, a treći je ostao pred vratima.

Ruke na astal, gledaj dole, a ne u nas, podviknuo je jedan. Preplašene, žene su spustile glave.

Gde je Nenad, upitao je razbojnik.

U sobi je, oglasio se Milan.

Lezi na krevet, potrbuške! Glavu da nisi digao, naredili su mi kada su me doveli. Poslušao sam. Ležeći potrbuške na krevetu, zagnjurio sam glavu u jastuke.

Iznenada su razbojnici ugasili lampe koje su držali, a jedan od njih je od Milana zatražio novac. Milan je izvadio novčanik i pružio ga razbojniku.

Koliko ovde ima, upitao je razbojnik.

Dvadeset banki, odgovorio je Milan.

Daj još, još, nije prestajao da viče razbojnik.

Šta sam imao, dao sam! Još dušu da dam..., žalio se Milan.

Ma, i nju ćeš da daš, uzvratio je razbojnik, pa je naredio Živki da pokaže gde je preostali deo novca.

Ne znam ni za kakve pare, pravdala se Živka.

Onda je podviknuo Bojani:

Daj pare, babo!

Nemam više para u kući, pokušao je Milan da uveri zločince. Eto vam sanduka, pa pregledajte!

Razbojnici su ispreturali sanduke, ali nisu ništa pronašli. Šaputali su među sobom, a zatim su se okrenuli Milanu.

Pare ili život, povikali su.

Para više nemam, a dušu mi možete uzeti! Proklet bio ko vas navede na moju kuću, povikao je Milan.

Bojana je ispričala da je jedan od zločinaca kundakom udario u glavu Milana i tako ga oborio. Potom mu je cev puške uperio u usta i pucao. Odjeknula su još dva pucnja i Živka se srušila, pogođena u stomak i glavu. Kada se osvestila, Bojana je prišla krevetu na kome je ležao onesvešćeni Nenad, prodrmala ga i poslala da pozove susede.

Uviđajem je konstatovano da su prilikom ubistva korišćeni austrijski meci. Obdukcijom leševa utvrđeno je da je kod Milana smrt nastupila trenutno, da je bremenitu Živku usmrtio metak kojim je pogođena u glavu.

Stric ubijene Igor Marinković odgovorio je predsedniku Veća da nije nagovorio optužene da ubiju Živku. Objasnio je da je njegov otac, Živkin deda, testamentom ostavio polovinu imanja Živki, s tim da ga nasledi posle udaje. Pošto nije došlo do fizičke deobe imanja, on je njime upravljao. Tvrdio je da nikada nije pretendovao na Živkin deo nasledstva, kao i da se sa njenim svekrom Milanom dogovorio da dobije koliko bude tražila.

Milija i Milisav Sušić su takođe odricali krivicu. Milisav je izjavio da smatra da je načelnik pokušao da se reklamira želeći da postane veliki župan. Ispričao je kako je poglavar uspeo da mu udari samo jedan šamar jer nije dozvolio da nastavi da ga tuče. "Možeš da me ubiješ, ali da me tučeš - nećeš", rekao je Milisav.

Pristupila su tri svedoka pred kojima je Kosta Petrović priznao da je učestvovao u ubistvu čuvajući stražu u dvorištu, kao i da su izvršioci braća Sušić i Radisav Radojičić. Prema iskazima ovih svedoka, Kosta nije bio prisiljen da potpiše priznanje.

Zatim su ispitani svedoci koji su bili prisutni kada je Kosta saslušavan u poglavarstvu. Izjavili su da u početku nije hteo da govori. Poglavar ih je udaljio i ostao sam sa optuženim. Uveo ih je nakon pola časa i Kosta je pred njima ispričao kako se sa braćom Sušić i Radojičićem uputio u Železnik, ali da te večeri nisu izvršili delo već narednog dana. Ostalo je izgovorio poglavar, tražeći da Kosta sve potvrdi, što je ovaj i činio izgovarajući: "Jeste". Oni su potvrdili da su se pred načelnikom zakleli da nikome neće govoriti o saslušanju.

(Nastaviće se)