Strah trese svedoke

TOKOM drugog dana suđenja za ubistvo Milana i Živke Janković, ispitano je blizu 100 svedoka i kod svih se javljala panika na pomisao da bi se Milija i Milisav Sušić mogli naći na slobodi i osvetiti se. Zato su negirali iskaze date tokom istrage. Jedan advokat, zastupnik nekih od oštećenih, obavestio je sudije da Milisav Sušić preti čak i njemu.

Većina svedoka je tvrdila da je Milisav napustio svadbu u Ostružnici kada su upaljene lampe, što je govorilo u prilog tome da iz Ostružnice do Železnika nije mogao da stigne u vreme izvršenja zločina ako je pošao tek u sumrak. Suprotno takvoj tvrdnji, svedok Milija Kredić izjavio je kako je Milisav otišao sa svadbe još pre no što su lampe upaljene. Osetivši opasnost, Milisav je pokušao da ubedi sudije da su on i Milija Kredić u sukobu zbog čega svedok ne govori istinu. Kad je Milija odvratio da je to laž, Milisav je uzviknuo:

"Ja sam te tukao u kafani!"

"Ko, zar ti", bio je ironičan Milija.

"Ma, ti si ratni bogataš! Za vreme okupacije preterao si ovce i kola preko Save", vređao je optuženi svedoka.

"Lažeš, Milisave! A sada neka svi prisutni čuju da znam da si u Surčinu ubio čoveka i to ću prekosutra, osamnaestog, dokazati", vikao je razjareni Milija.

Zatim su pred sudije stupili Mihailo Milošević i Dragomir Radić, zaposleni u kafani optuženog Milana D. Jovanovića.

Mihailo Milošević je ispričao kako su, nedelju dana pre nego što je izvršen zločin, u Milanovu kafanu došli Milisav, Kosta i Radisav, gde su proveli čitav sat razgovarajući sa gazdom. Kada su se razišli, Milan mu je rekao da će kroz sedam dana u Železniku izgubiti život jedan muškarac i jedna žena.

"Počni odmah da odbrojavaš", bio je siguran Milan.

"I, da li si se bojao", pitao je predsedavajući.

"Jesam, nego šta sam! I fakt, to se dogodilo".

"Zašto si ćutao".

"Hteo sam da kažem, ali nisam smeo".

"Dužnost ti je bila da obavestiš vlasti".

"Pa, pretila mi opasnost. Bojao sam se njih".

Kada mu je pročitan iskaz koji je dao tokom istrage, izjavio je kako je zapravo Milan, donevši svoju pušku, izgovorio rečenicu koju je kasnije ponavljao:

"Ova je puška mnogo puta ubila - od nje će poginuti jedan čovek i jedna žena u Železniku".

Neki svedoci, ribari, pokušali su da potvrde alibi optuženog Radisava Radojičića. Tvrdili su da je, s obzirom da je i sam ribar, sa njima bio pre, za vreme, kao i neposredno nakon dvostrukog ubistva.

Neki od svedoka nisu imali saznanja da su optuženi u zatvoru zlostavljani, a neki su, opet, tvrdili suprotno. Steva Petrović je, izazivajući smeh u sudnici, pričao:

"Tukli su ih, dabome da su ih tukli"

"Čime", pitao je predsedavajući.

"Pa, nekakvim bokserima..." nesigurno je rekao Steva ne znajući značenje te reči.

"Poglavar je nekome čak i glavu probio", bio je ironičan državni tužilac.

"Jeste, baš je probio, dobro ste kazali".

"Kako da ne, rupu mu je u glavi napravio", uzviknuo je državni tužilac, dok se sudnica orila od smeha.

Suđenje povodom ubistva Vujana Vučinića iz Surčina počelo je 18. aprila 1929. godine. Prema navodima tužbe, 21. marta 1923. godine uveče, braća Sušić su upali u Vujanovu kuću. Pošto nisu dobili novac koji su tražili, pucali su u njega i on je narednog dana preminuo. Vujanova supruga Anka optužena je kao naručilac ubistva čiji izvršioci su bili braća Sušić, koje je Aca Pribić, Ankin brat od ujaka, doveo iz Ostružnice.

Pretres je počeo čitanjem dostave od juna 1928. godine, koju je poslalo anonimno lice potpisavši se kao Surčinac. U tom obaveštenju je stajalo da je, pročitavši u "Politici" o rezultatima ponovljene istrage o dvostrukom ubistvu u Železniku, rešio da obelodani sve što je znao o zločinu izvršenom u Surčinu, koji je tokom pet godina ostao nerasvetljen. Nepoznati je vrlo opširno i precizno pisao o pobudama koje su navele Anku da inicira ubistvo supruga. Takođe je sasvim jasno naveo da su izvršioci tog gnusnog čina plaćenici braća Milisav i Milija Sušić. Upravo zbog ove dostave Anka Vučinić i Aca Pribić su uhapšeni.

Predsednik suda gospodin Velja Marković je prozvao Anku Vučinić. Krupna žena od pedeset godina, čije je ozbiljno, skoro ukočeno lice izazivalo neprijatnost, pristupila je na mesto predviđeno za optužene.

"Anka, jesi li platila ovim ljudima da ubiju tvog supruga", pitao je predsedavajući.

Sasvim spremna, Anka je odgovorila:

"Ja o tome ne znam ništa".

"Ali, kod poglavara si priznala".

"Nisam".

"Jesi li bila kod kuće kad se ubistvo dogodilo?"

"Jesam, Vujan i ja smo večerali kada su nam u kuću banula dvojica. Nisam videla da su naoružani. Tek kada je moj suprug počeo da se opire njihovoj naredbi da donese novac, jedan od njih je izvadio revolver i uperio ga u Vujana. Molila sam muža da ih posluša bojeći se da ne pogine, ali on je bio uporan. Preplašena, prekrila sam oči rukama i poslednje čega se sećam da se začulo pucanje. Kada mi se učinilo da su razbojnici otišli, istrčala sam napolje i zatekla ranjenog Vujana. Kada sam mu prišla, rekao mi je da će poginuti zbog mojih novaca", ispričala je Anka.

Predsedavajući je zatražio da objasni zašto joj je Vujan uputio tu rečenicu.

"Preko Opštinskog suda trebalo je da mi stignu novci na ime dela imovine koji sam nasledila od prodaje kuće pokojnog ujaka. Međutim, kupac nije položio dogovorenu sumu zbog čega nije bilo ni očekivane isplate. Sigurno je moj siroti Vujan o tom novcu govorio", plačnim glasom je izgovorila Anka.

(Nastaviće se)