Odmetnik finih manira

KADA je pokrenuta istraga povodom pogibije Jelene Žunić, tašte gospodina Popovića, učitelja iz Ostružnice, koja je izgubila život kada su nepoznati počinioci noću 29. avgusta 1930. godine bacili bombu na školu, Milija Sušić, koji se nalazio na odsluženju kazne u Sremskoj Mitrovici, ponovo se našao pred Sudom, a Milan Jovanović u pritvoru. Pored njih, bio je osumnjičen i sveštenik sa službom u Ostružnici gospodin Jeremija Ristić.

Iako je doneto rešenje da se istraga u odnosu na njega obustavlja, nakon trećeg pretresa državni tužilac gospodin Petar Milosavljević predložio je da se istraga ponovo pokrene. Naime, na jednom od održanih glavnih pretresa utvrđeno je da su oštećeni učitelj i sveštenik u zavadi, budući da je gospodin Popović bio jedan od glavnih svedoka u postupku pred Duhovnim sudom posle kog je svešteniku Ristiću oduzeta parohija.

Najzad, 25. juna 1931. presuda je objavljena: ne nalazeći dokaze koji bi potvrdili njihovu krivičnu odgovornost za učestvovanje u ostružničkom zločinu, Milija Sušić i Milan Jovanović su oslobođeni optužbe.

Milisav Sušić je pobegao iz mitrovačkog Kaznenog zavoda početkom marta 1933. godine. Zahvaljujući primernom vladanju, premešten je u posebno odeljenje, tzv. ciglane, u kom osuđenici nisu bili pod strogim nadzorom, već su tokom dana boravili u radionicama i bili obavezni da se do 21 čas vrate u svoje ćelije. U nedelju 5. marta 1933. godine, prilikom prve kontrole dežurni su primetili da nema Milisava Sušića. Odmah su ispitani svi iz „ciglane“ i pregledan je svaki kutak tog odeljenja.

Usledio je poziv na predaju odbeglog robijaša preko „Službenih novina“. Pošto se nije odazvao, Milisav Sušić je oglašen hajdukom i ucenjen sa 5.000 dinara. Odlukom Ministarstva unutrašnjih poslova ova suma je 1. novembra 1933. godine povišena na 10.000 dinara.

U kosmajskom srezu razbojništva i ubistva su tokom leta 1933. godine bila više nego učestala. Kao osumnjičeni za izvršenje tih zločina uhapšeni su pripadnici bande na čijem čelu je bio Branko Golubović iz Lisovića. Osmorica pripadnika pomenute bande odgovarali su pre svega zbog razbojništva u kući Radomira Pavlovića iz Lisovića koji je tom prilikom izgubio život.

Međutim, ispostavilo se da nisu pohvatani svi članovi te zločinačke organizacije. Naime, u nedelju 10. septembra 1933. godine, oko 22 časa, u kuću Čedomira Gavrilovića iz sela Ranilović, teškog invalida kome su bile oduzete obe noge i ruka, upali su razbojnici i odneli sav novac koji su našli, oko 9.000 dinara.

Posle nekoliko dana upali su u kuću Milana Milosavljevića, bakalina iz sela Beljine, četiri kilometra od Lisovića. Milan im je predao sve što je imao: 21.000 dinara, dukate, bonove na ime ratne odštete, cigarete, platna - odneli su sve vredno iz kuće.

Međutim, u seljake je uteralo strah to što je u tim razbojništvima učestvovao jedan isti čovek, i to kao vođa. I čudan je bio taj čovek: visok, u pelerini, izbrijan, čiste kože, ufitiljenih crnih brkova, otmen i namirisan. Taj čovek što se tako lickao, odudarao je od ostalih seljaka. Opljačkani bakalin je govorio o njemu:

„Fini, otmen čovek, i kad upadne govori mirno, hladnokrvno, prirodno, kao da je došao na slavu!“

U ponedeljak 18. septembra 1933. godine, komandir Žandarmerijske stanice iz Stojnika, podnarednik Marko Sušak i kaplar Kosta Radivojević stigli su u 19.10 u selo Lisović. Na raskrsnici su zastali da bi se podsetili imena ljudi kojima je trebalo da uruče pozive za saslušanje. Podnarednik je uperio lampu ka spisku, u tom trenutku je začuo korake, pa je, poštujući proceduru, uzviknuo: „Ko ide“?

U susret su mu dolazila dva čoveka: jedan od njih, izuzetno visok, neobično belog lica i ufitiljenih crnih brkova, je odgovorio: „Mi smo!“ i ispalio nekoliko hitaca u žandarme, a drugi razbojnik je iščezao.

Kaplar se povukao nekoliko metara tražeći zaklon. Zauzeo je busiju iza jednog šipraga pored puta odakle je ispalio prvi metak. Međutim, ubrzo se srušio i izdahnuo. Naime, zločinac je iz dva revolvera ispalio devet metaka, a jedan je završio u stomaku kaplara Radivojevića. I podnarednik Sušak je ranjen. Iako odličan strelac, ovog puta nije imao priliku da iskoristi svoju veštinu. Osetivši bol u nozi i uplašivši se da je metak prošao kroz kost, morao je da odustane od potere.

Narednog dana, već tokom prepodneva, u Lisović su stigli inspektori. Ubrzo je uhapšen Dragomir Golubović, sin čuvenog Branka, predvodnika jedne od ozloglašenih bandi.

Mnogi su se našli među osumnjičenima. Sin ranije nastradalog Radivoja Pavlovića verovao je da su razbojnici Branko Golubović i Milisav Sušić nameravali da upadnu u njegovu kuću i ubiju njega i njegovu majku, a da su kaplar Radivojević i podnarednik Sušak to osujetili. Tvrdio je da je „visoki razbojnik“ koji je pucao na žandarme upravo Milisav Sušić koji je pobegao iz zatvora godinu dana pre ovog događaja.

U Okružnom sudu za Okrug beogradski suđenje Branku Goluboviću i njegovoj bandi započelo je 27. novembra 1933. godine. Za ubistvo Radomira Pavlovića optuženi su Branko Golubović i njegov sestrić Živan Lukić. Živanova rođena sestra bila je udata za sina ubijenog Radomira. Uverenje koje je povodom suđenja izdala opštinska uprava glasilo je: „Branko Golubović iz Lisovića, koji se nalazi pod istragom za razbojništva i druga krivična dela, dok je bio u selu bio je strah i trepet za selo. Od njega i od njegove družine morali su se pošteni građani ove opštine zarana zatvarati u svojim kućama, da bi se obezbedili od njihove posete, a posle, pošto je on pritvoren, građanstvo je slobodnije i uopšte je red i mir“.

(Nastaviće se)