Mi hajduci sirotinja!

POSLE napada na žandarme u selu Lisović, 18. septembra 1933, hajduci su opljačkali Velimira Stojićevića, predsednika Opštine Veliki Borak, jednog od najbogatijih ljudi u posavskom srezu. Razbojnici su 29. septembra 1933. upali u Velimirovu kuću i pritom jedan drugog oslovljavali sa „druže Sušiću“ i „druže Mitroviću“. Iako se opis napadača koji su dale žrtve podudarao sa onim koji je vlastima odavno poznat, postojala je sumnja da su se lažno predstavili nameravajući da zaplaše žrtve.

Predveče, oko 18 časova, na imanju predsednika Opštine Veliki Borak pojavila su se dva nepoznata čoveka naoružana karabinima. U dvorištu su, za stolom pod lipom, sedeli Velimir, članovi njegove porodice i gosti. Jedan od nepoznatih se približio stolu i obratio se domaćinu:

„Ja sam Mitrović. Veljo, nemoj da se buniš, znaš zašto smo došli - trebaju nam pare! Pazi šta radiš, kuća ti je opkoljena“! Zatim je rukom pokazao drugom razbojniku da priđe.

„Ruke uvis“, uzviknuo je čovek koji se predstavio kao Mitrović. „Hajde, svi podignite ruke! Veljo, imaš li karabin“?

„Nemam“.

„A revolver“?

„Nemam ni revolver“.

„Gde držiš prelamaču“?

„U kući je. Visi na čiviluku u drugoj sobi“.

„Hej, druže Sušiću, uđi u kuću i donesi pušku“, obratio se Mitrović drugom razbojniku koji se ubrzo vratio noseći dvocevku.

„E, sad svi polako krenite u kuću. Ne plašite se, nećemo nikoga da ubijemo“, obratio se Mitrović prisutnima držeći pušku uperenu u njih.

Jedan za drugim, krenuli su: Velimir, njegov rođak Petar Stojićević, Velimirov sin Nenad, bračni par Aneta i Dimitrije Ilić, Velimirova mati Ružica i Velimirova supruga Gospava. Dok su čekali da domaćin donese novac, po naređenju Mitrovića neki su morali da sednu na krevet, a neki na pod.

Velimir je prišao stolu pored prozora i otvorio fioku u kojoj je držao novac. Ispraznio je, a njenu sadržinu je predao razbojniku. Prebrojavši novac, razbojnik je zatražio dukate. Velimir ga je ponovo poslušao. Iz džepa je izvadio kesu sa dukatima i pružio je Mitroviću.

„Imaš li još novaca“, bio je nezasit razbojnik.

„Ostatak držim u banci“.

„Kako to da nisi sav novac dao u banku na čuvanje“?

„Pa, ovo sam čuvao za vas“, odgovorio je Velimir.

Negde oko 19 časova, pre nego što su otišli, Mitrović je od Velimira tražio torbicu u kojoj bi poneo oteti novac. Domaćin mu je i ovog puta udovoljio. Pohranivši torbicu pod pelerinu kojom je bio ogrnut, Mitrović se obratio Velimiru:

„Veljo, ti si dobar i plemenit čovek, pomagao si sirotinju i nije trebalo ovo da ti se desi, ali šta ćeš“. Dao si nam što smo tražili i mi ti nećemo ništa nažao učiniti! Savetujem ti da nikom ne pričaš da smo te posetili! U narednih pola sata niko da nije izašao iz kuće, je li to jasno“!

Onda su oba razbojnika prišla domaćinu i rukovala se sa njim.

„Tvoj će nas naslednik ispratiti“, rekao je Mitrović pokazujući prstom na Velimirovog sina Nenada.

Velimir je pobledeo, uzdahnuo, pa se pribrao i naredio sinu da pođe. Velimirova majka je jauknula:

„Ne, sine, ako Boga znaš, ne daj da odvedu Nenada! Tako su mi pre pedeset godina odveli muža... ne dao Bog nikome da prođe kao što je on prošao“, pa se bacila na hajduke pokušavajući da zadrži unuka.

Razbojnicima je bilo žao starice i Mitrović joj je objasnio da nema razloga da brine:

„Majko, čim nam pokaže put, Nenad će ti se vratiti zdrav i čitav“.

Do kraja života Velimir se sećao te rečenice. Iako je izgovorena ubedljivo, kao da je prošla čitava večnost dok se Nenad nije vratio.

Doprativši hajduke do druma, Nenad ih je pozdravio i krenuo kući, a oni su se uputili ka selu Vrbovno. Na rastanku su ga zamolili da prenese ocu da se nadaju da ih neće pamtiti po zlu:

„Mi, hajduci, smo ti, brate mili, sirotinja! Moramo da se snalazimo kako znamo i umemo, a policija nam je stalno za petama! Kada, ne daj bože, ne bi imali još novaca u banci, tebi i tvom ocu uvek ostaje stoka i nikada nećete živeti u oskudici“!

Dok su nestajali u mraku, Mitrović je doviknuo:

„Nešo, pozdravi nam Velju!“

Iako su hajduci zapretili da se razbojništvo ne pominje, Velimirov rođak Petar Stojićević je iste večeri otišao u Stepojevac, gde je slučaj prijavio žandarmerijskoj stanici koja je obaveštenje prosledila srezu na Umci, odakle je informacija stigla u Ministarstvo unutrašnjih dela.

Sve do sudnjega dana, Milisav Sušić i Miloš Mitrović su se slobodno kretali. Prkosili su vlastima na sve moguće načine. Tako je, 31. oktobra 1933. godine, na Svetog Luku, oko 6 časova ujutru, drumom koji iz Beograda vodi do Ostružnice, kroz Umku prošao automobil u kom su se kočoperili hajduci: do šofera je sedeo Milisav, dok se Miloš, sa crnim šeširom natučenim na oči, baškario na zadnjem sedištu.

Dva meseca nakon upada na imanje Velimira Stojićevića, potera je uspešno završena: u utorak 28. novembra 1933. godine u osvit zore, kod sela Draževac, udaljenog 40 kilometara od Beograda, okončani su životi Miloša Mitrovića i Milisava Sušića, zločinaca koji su opljačkali nebrojeno mnogo ljudi, od kojih su mnoge i ubili.

Desilo se to pošto je postalo očigledno da postavljanje zaseda nije efikasno i taktika je promenjena: povišen je novčani iznos kojim su ucenjeni hajduci. Motivisani, mnogi su se javljali policiji želeći da daju podatke o razbojnicima. Naravno, većinom se radilo o lažnim dojavama. Ipak, neke su bile upravo ono za čim su vlasti bezuspešno tragale.

Informacija da Mitrovića i Sušića u Draževcu krije porodica Ranković proverena je preko poverenika koji su potvrdili vest. Kako hajduci ne bi primetili da su im vlasti ušle u trag, u Draževac su povremeno upućivane manje grupe žandarma, koje su pažljivo pratile kretanje hajduka.

(Nastaviće se)