Klopka pored potoka

U LEDENOJ noći, preko uzoranih njiva, pripadnici žandarmerije napredovali su ka visu Jugović, na kome su se nalazile dve kuće Rankovića. Sati su prolazili, napetost je rasla... Iznenada, oglasili su se psi, a u jednoj od dve jatačke kuće upalilo se svetlo i zaškripala su ulazna vrata. Iz kuće je izašla žena i lavež je utihnuo. Vraćajući se u kuću, žena je zastala. Pogledala je ka šumi koja je skrivala poteru, pa je pojurila ka vratima vičući na sav glas:

"Bežite, bežite!"

Kroz prozor su iskočila dva čoveka, a meci su zapraštali sa svih strana. Begunci su se sjurili nizbrdo nadajući se da će stići do potoka i uteći. Jedan metak stigao je Sušića i on se stropoštao na vlažnu zemlju. Nastavio je da puca nasumice. Jureći bezglavo, Mitrović se sapleo i pao pored njega, ali se odmah pridigao i pomogao Sušiću da ustane. Nastavili su da beže pucajući u mrak.

Milisav se oslanjao na Miloša i to ih je znatno usporavalo. Obojicu ih je vodila misao da je na suprotnoj strani potoka sloboda. Međutim, ono što hajduci nisu ni slutili bilo je da ih baš kod potoka očekuje zaseda. Četiri žandarma su otvorila paljbu. Milisav Sušić se zateturao. Krkljajući, levom rukom je dograbio revolver i upucao jednog od žandarma. I Miloš Mitrović je bio ranjen, ali nije prestao da trči. Uspešno je izbegavao metke dok nije naišao na sledeću zasedu. Pogođen posred čela, srušio se. Dok se koprcao u samrtnom ropcu, žandarmi su mu prišli, jedan od njih pucao mu je u grudi, a zatim nogom izbio revolver iz njegove beživotne ruke.

Kroz tmurno i ledeno jutro razlegao se zvižduk pištaljke kojim je obustavljena paljba. Potera je uspešno okončana i promrzli, premoreni, ali zadovoljni žandarmi su se okupili oko leševa zločinaca. Žandarmerijski narednik Franc Šerjun, komandir žandarmerijske stanice u Vraniću, prvi je prišao ubijenima: u vezenim koporanima i plavim čakširama i sa crnim šubarama na glavama, hajduci su i mrtvi delovali dostojanstveno.

Pored Milisava Sušića nalazili su se revolver i puška; na grudima Miloša Mitrovića bio je karabin, a iz džepa čakšira se otkotrljala bomba na kojoj su bili upisani njegovo ime i brojevi 28, 29, 30, 31, 32 i 33, koji s predstavljali godine hajdukovanja.

Izdvojene, u kutiji, držali su i isečke iz novina u kojima su opisana njihova razbojništva. Novčanik svakog od hajduka bio je prišiven za unutrašnjost koporana. Jedan metak je probio Sušićev novčanik i svaku od novčanica, ukupno 4.200 dinara. U Mitrovićevom je bilo 2.100 dinara.

Pored beživotnih tela Milisava Sušića i Miloša Mitrovića naricale su Darinka i Živka Ranković. Stanovnici Draževca nikada nisu uspeli da saznaju sa kojim se od dvojice hajduka sastajala mlada i lepa Živka u Darinkinoj kući.

Kao da su sumnjali da su njihovi krvnici mrtvi, seljani su se oprezno približavali poprištu. Mnogi od njih nisu imali hrabrosti da pogledaju u leševe. Drugi, opet, nisu skrivali da im je smrt zločinaca donela olakšanje.

Podalje od gomile, opkoljeni žandarmima, stajali su jataci: Đura Radovanović, Milorad Petrović, Bogoljub Ranković, Milorad Ranković, Milorad Stubičević, Nikola Ranković, Marjan Ranković i Ljubica Petković.

Marjan Ranković je neprestano grdio snaju:

"Darinka, što mi nisi rekla da su ti dolazili? Nije pravo da zbog tebe stradava cela porodica", kukao je starac.

"Nisam smela, bojala sam ih se! I nisam kriva što su dolazili u moju kuću! Moj sin Aleksandar je na robiji u Sremskoj Mitrovici, tamo se i upoznao sa Sušićem, a ovaj mi je doveo i Mitrovića! Prvi put su došli oko Krstovdana i onda su zaređali. Dođu, prespavaju, odu. Kad borave kod mene, naređuju i gospodare! Smestili se u najboljoj sobi, traže da im zakoljem petla... Eto im kad su hteli da prenoće kod mene! Ma, ne možeš od sudbine pobeći! Kad sam noćas čula pse da laju, ponadala sam se da su žandarmi u blizini", branila se Darinka.

Vest o pogibiji Miloša Mitrovića stigla je u Žarkovo u utorak oko 9 časova. Njegov otac, pošten i miran čovek, postiđen životom koji je Miloš odabrao, skamenio se. Oplakali su ga ostali članovi porodice.

Kraj