Puškom čistiti veru!

VLASTI i katolički kler su grozničavo radili na prisilnom katoličenju Srba širom NDH: u Grubeškom Polju 26. aprila 1941. godine katolički sveštenik Petar Sivljanović, naplaćujući visoke takse, preveo je u katoličku veru oko stotinu Srba govoreći im: „Spašavam vašu dušu, ali ne garantujemo za vaše tijelo“. Kasnije su svi ovi Srbi pobijeni.

Katolički sveštenik Dionizije, ustaški oficir, Pavelićev prijatelj, zadužen za sprovođenje genocida nad Srbima, kasniji dvorski kapelan Poglavnika u selu Staza, na silu doteranim Srbima je rekao:

„U ovoj zemlji ne može da živi više niko osim Hrvata, jer ovo je zemlja Hrvatska, a tko se neće pokrstiti, mi znademo kud ćemo s njim“.

Župnik iz Gračaca Morber otišao je u selo Štikadu i skupio srpski narod na Štikarskim barama da ih prevede u katoličku veru. Umesto da to učini, on ih je sa ustašama sve pobio - puškama, sekirama, maljevima.

Katolički sveštenik, župnik u Udbini Mate Moguš, ukazujući na potrebu istrebljenja Srba, koji su odbijali da se pokatoliče, govorio je: „Dosta smo za katoličku vjeru radili molitvenikom i krstom, sad je došlo vrijeme da radimo puškom i revolverom... Pa ako budete to radili, uživat ćete plodnost mutilačkih bara“, tj. kraja koji su naselili Srbi, savetuje on svoje verne.

Slučaj prisilnog pokatoličenja srpskog življa sela Budimci kod Našica kazuje jasno kako su i pored otpora, svi Srbi najzad bili pokatoličeni posle više uzastopnih pretnji sveštenika Sidonija i sveštenika Marića. I tek pošto su Srbi iz susednog sela Poganovci poklani zato što se nisu hteli prekrstiti, Srbi iz Budimaca su popustili.

O tome govori izveštaj objavljen u „Karlovačkom listu“, glasilu Zagrebačke biskupije, u broju 38 iz 1941. godine na strani 451:

„Celo selo Budimci prešlo je u katoličku crkvu. Budimci su na granici zagrebačke i đakovačke dijeceze blizu Podgorača. U nedelju 14. 09. na blagdan uzvišenja Svetog Križa cijelo je selo s pravoslavlja prešlo u katoličku crkvu. U selu je osnovana župa za 2.300 duša. Pripravi za prelaz izvršio je našički otac Sidonije Šulc, tako da je dulje vremena prelaznike podučavao u vjeri. Obredu prelaza prisustvovali su uz Šulca više drugih svećenika, te veliki župan župe Baranja iz Osijeka. Kod banketa je u Zadružnom domu izrečeno više značajnih govora s poklicima „Poglavniku i Hrvatskoj“.

Pokatoličenje srpskog življa u Vukovaru, takođe je izvršeno pod prisilom. To su učinili fratar Silvester Zubić i gardijan Dionizije Andrašec. Pošto su Srbi odbijali da pređu u katolike, Silvester im je rekao, da onaj ko ne pređe u katoličku veru, može računati na najgore posledice i da „neprelaznike rimokatolička crkva ne bi mogla uzeti u zaštitu i sačuvati od prisile vlasti“.

Dionizije je poručio da „Katolička crkva želi samo izvršiti volju državnih vlasti, dakle, ima dobru nameru spasiti sve grko-istočnjake koji se vraćaju svojoj prađedovskoj vjeri. Ko se odupre volji državnih vlasti, mi za toga ne možemo jamčiti njegovu građansku sigurnost, niti možemo prevideti šta državna vlast želi učiniti sa onima koji ne izvrše prelaz u našu crkvu“. Tek posle toga Srbi su „dobrovoljno“ prešli u katoličku veru.

Katoličenjem Srba rukovodio je Odbor trojice - predsednik dr Alojzije Stepinac i članovi biskup senjski dr Viktor Burić i apostolski administrator križevačke biskupije dr Janko Šimrak. On će u svom radu tesno sarađivati sa ministrom pravosuđa i bogoštovlja. Pored ovog odbora izabran je i radni izvršni odbor u sastavu: dr Franjo Herman, profesor na Bogoslovskom fakultetu u Zagrebu; dr Avgustin Juretić, konzultor biskupskih konferencija; dr Janko Kalaj, profesor-kateheta u srednjim školama i nastavnik za glagoljicu na Bogoslovskom fakultetu u Zagrebu, i dr Krunoslav Draganović, profesor Bogoslovskog fakulteta u Zagrebu.

Ovaj odbor će rešavati sve poslove oko katoličenja Srba, pod nadzorom Odbora trojice. Stepinac o tome izveštava: „Božjom milošću nam se danas pruža prigoda kao nikad u prošlosti da pomognemo hrvatsku stvar i da spasimo veliki broj duša ljudi dobre volje, mirnih seljaka koji žive među katolicima. Oni poznaju katolike i oni njih poznaju. Njihovo preobraćanje je lako i prihvatljivo...“.

Na Biskupskoj konferenciji novembra 1941. godine razmatrane su „greške“ u katoličenju Srba. O tim greškama Stepinac piše poglavniku i navodi ono što su rekli o prisilnom katoličenju Srba mostarski nadbiskup Alojzije Mišić, banjalučki biskup Jozo Garić, kotarski biskup i apostolski administrator dijeceze Dubrovnik Pavao Butorac. On zatim kaže: „Izvor svih tih grešaka leži u činjenici da rad u vezi sa konverzijama nije povjeren jedinoj vlasti kojoj je po Božanskom pravcu i kanonskim pravilima trebalo povjeriti - hrvatskim katoličkim biskupima u korist Svete Rimske Katoličke crkve i Hrvatske nacije“.

I greške prebacuju na druge kad kaže:

„Pokatoličenje je vršeno od strane ljudi koji su često postupali kao da crkvene vlasti ne postoje, radi čega su greške slijedile“.

Stepinac ništa ne preduzima protiv svojih potčinjenih koji su vršili prisilno katoličenje Srba sa nožem ili puškom u jednoj ruci, a u drugoj sa križom, ili u prisustvu ustaških jedinica, spremnih da Srbe pobiju ako odbiju katoličenje.

(Nastaviće se)