Vojvodo, hoću pušku!

Nakon pobeda u balkanskim ratovima mir je kratko trajao. Ekonomski i vojno istrošena Srbija je 1914. godine bila primorana da uđe u rat sa moćnom Austrougarskom carevinom koji je ubrzo prerastao u svetski rat. Mala Srbija stajala je na putu ogromnoj carevini na ispunjenju njenog decenijskog cilja - proboja na istok.

Srpski narod je tuđom voljom ponovo stavljen pred svršeni čin: braniti zemlju svim snagama. Ratni zov dosegnuo je i do Koprivnice, do već prekaljenog kaplara srpske vojske Milunke Savić, nosioca Medalje za hrabrost. Nije razmišljala, ponovo je uprtila ranac, obukla vojničko odelo i krenula najbližoj komandi za ratni raspored.

Ne zna da objasni kako se našla pred generalom Stepom Stepanovićem. Zna samo da general nije hteo ni da je sasluša:

- Kući! - rekao je. Nije imala priliku da mu kaže da neće kući, da je kaplar, da je imala krvavo vatreno krštenje s Bugarima, da ima Medalju za hrabrost... Otišla je u Kragujevac, pravo načelniku Vrhovne komande, vojvodi Radomiru Putniku.

- Gospodine vojvodo, ja sam kaplar srpske vojske i hoću svoj ratni raspored! - rekla je odlučno.

Iskusni ratnik, uviđajući da pred sobom ima mladu ali odlučnu devojku, blago reče:

- Dobro, budi bolničarka! Šteta da pogineš tako mlada.

- Neću da budem bolničarka! Hoću pušku!

- Onda dođi sutra, pa ćemo videti! - rekao je vojvoda, računajući da će se mlada devojka predomisliti i otići kući.

- Ostaću ovde i čekati odluku! - rekla je nepomirljivo.

Na ratnom savetovanju, tog popodneva, vojvoda Radomir Putnik reče da mu se „navrzla“ na glavu jedna devojka koja hoće da ratuje. Neće da ode kući, čeka da čuje njegovu odluku. Vojvoda nije pomenuo njeno ime.

Njena želja je izazvala smeh starijih komandanata i sigurno bi sve palo u vodu da se za reč nije javio major Vojislav Tankosić:

- Ako je ta devojka Milunka Savić, onda bi je trebalo primiti u neku našu jedinicu. Ona se već proslavila u ratu s Bugarima. Neustrašiva je, brza, okretna, snalažljiva, lukava, kao vidra...

Sutradan je opet bila pred vojvodom Putnikom. Njen pogled je govorio više od ma koje reči.

- Dobro, devojko, ako hoćeš da ratuješ, javi se majoru Tankosiću. Naći će se puška i za tebe...

- Kad mi je to rekao, htela sam da ga poljubim u ruku i u skut, ali se vojvoda opirao. Htela sam nekako da mu izrazim neizmernu zahvalnost - sećala se Milunka mnogo godina kasnije.

Kratko vreme posle toga Milunka Savić našla se u redovima svog Drugog topličkog pešadijskog puka „Knjaz Mihailo“, koji je bio u sastavu Drinske divizije.

U avgustu 1914, kada je počeo Prvi svetski rat, agresor nije pretpostavljao da će Solun postati značajan centar vojnih operacija, i da će upravo na balkanskom ratištu, potpisivanjem solunskog primirja, otpočeti završni čin toga rata, u kome će značajnu ulogu odigrati srpska vojska.

Sam tok ratovanja pokazao je svu nerealnost predviđanja da će rat kratko trajati, jer je na glavnim evropskim ratištima, umesto odlučujućih pobeda, došlo do potpunog zastoja u operacijama, tako da su obe zaraćene strane prešle na pozicioni rat. Međutim, na balkanskom ratištu, na srpsko-austrougarskom frontu trijumfovala je srpska vojska u bitkama na Ceru, Drini i Kolubari. Među stotinama znanih i neznanih junaka u toj pobedničkoj 1914. godini ponovo su se istakli ratnici Drugog topličkog pešadijskog puka „Knjaz Mihailo“, u čijem sastavu je smelo i neustrašivo jurišala Milunka Savić.

U Kolubarskoj bici, smelo i bez uzmicanja, jurišala je i Milunka Savić. Iz sledećeg navoda se to može zaključiti.

„Bojište vri... Ključa. Vojnici kao da su dobili krila: gone neprijatelja koji beži preko Drine ostavljajući svoje mrtve i ranjene... Sunce pripeklo, presijavaju se bajoneti... Milunka se za trenutak odlepi od svoje desetine, izbi na brežuljak, pa odozgo baci dve bombe... Nastade tresak. Zemlja zadrhta...

U tom trenutku nalete grupa Austrijanaca.

- Predajte se! - grmnu Milunka.

- Predajte se!

Vojnici bez reči pobacaše puške i digoše ruke uvis.

Odvela ih je komandantu puka i raportirala:

- Gospodine pukovniče, dvadeset zarobljenih Švaba!

Istog časa okrenula se i odjurila napred da goni neprijatelja.“

Za četiri meseca ratovanja u 1914. godini Milunka Savić se u sastavu Drugog gvozdenog topličkog puka „Knjaz Mihailo“ borila u bici na Tekerišu kod Cera, u gonjenju ka Loznici, u bici na Drini, gde je strahovito potučen jedan austrijski puk. U Kolubarskoj bici posebno su teške borbe vođene na Kolubari i Leleškim barama, Vrač brdu i na Kremenici.

Kada su borbe utihnule a Srbija ponovo bila bez neprijateljskih vojnika, trupe su se na odmorištima oporavljale od napornih ratnih dejstava. Predah je iskorišćen za prebrojavanje stradalih, ranjenih i nestalih ali i za odavanje počasti i dodelu priznanja onima koji su se posebno istakli u najkritičnijim trenucima borbi, kada su se donosile važne i smele odluke.

„Drugi toplički gvozdeni puk je bio postrojen u karu. Stiže i komandant puka Dimitrije Milić, sjaha s konja, stade ispred vojnika, pozdravi svoje borce uobičajenim vojničkim pozdravom i upita:

- Vojnici, čije grudi zaslužuju da ponesu Karađorđevu zvezdu s mačevima?

Puk istog trena grmnu uglas:

- Kaplar Milunka Savić!

- Milunka Savić tri koraka napred! - odjeknu komanda.

Jedva se pokrenula. Tada je prvi put u životu osetila neki čudan strah.

Stavili su joj na grudi prvu Karađorđevu zvezdu s mačevima.“

(Nastaviće se)