Bombaš u tri rata!

POSLE albanske golgote ranjena Milunka Savić stigla je na ostrvo Krf. O tim strahotama pričala je:

„I na savezničkim lađama se umiralo. I na Krfu. I na Vidu, tom ostrvu smrti. Umiralo se bez hleba. Posle se umiralo s hlebom... Jedan veselnik, koji danima nije video hleb, najzad je imao trebovanje za tain. Nije mogao ni da se raduje. Ipak, uzeo je još jedno trebovanje iz džepa svog umrlog druga... Uzeo je, tako, dva hleba i nekako dobauljao do svoje postelje. Legao je i umro gladan između dva hleba...

Na Vidu, usred umiranja - muzika! Bože! Ne sanjam, muzika stvarno svira. Naša muzika! Vesnik nade i radosti! Osluškujem: muzika svira našu narodnu himnu. Svira muzika, a vojnici šapuću: ’Bože pravde, ti što spase od propasti dosad nas... Čuj i odsad naše glase, i odsad nam budi spas...’

Nadošla u meni snaga, uspravila sam se, gledam nebo, htela bih da viknem: hvala Ti, Bože, hvala Ti na ovom veličanstvenom daru, na ovom prizoru... Srpsko pleme nije izginulo, ne da se Srbija, njena deca, evo, na ovom ostrvu smrti i u kolo se hvataju...“

S Krfa je Milunka Savić otišla u Bizertu, na oporavak, a onda pravo na bojište.

Bombaš i jurišnik Milunka Savić, sve vreme borbi na Solunskom frontu nalazila se u sastavu Topličkog gvozdenog puka. Rekonstrukcija njenog borbenog puta od 1916. do 1918. godine kada je probijen Solunski front dosta je komplikovana jer nema pouzdanih podataka, sem raznih napisa posleratnih autora koji su opisivali važne detalje iz njenog ratničkog puta. I u njenim posleratnim sećanjima nema pouzdanih činjenica za potpuno tačnu tvrdnju kako su se odvijali događaji. Mi ćemo se poslužiti zvaničnom istorijskom istinom o borbama na Solunskom frontu u kojima je učestvovala i Milunka Savić.

Pošto se operacijski plan generala Saraja, zbog ugroženosti oba krila širokog Solunskog fronta nije mogao realizovati, na sastanku savezničkih komandanata u Solunu, usvojen je nov plan prema kome je predviđena defanziva na Strumi, demonstrativna ofanziva u dolini Vardara i protivofanziva na levom krilu, gde se nalazila srpska vojska. U tom cilju, front srpske vojske je znatno skraćen: Prva armija je prebačena sa desnog na levo krilo, gde je zapadni deo fronta posela Treća armija. U to vreme na mesto komandanta Prve armije ponovo je postavljen vojvoda Živojin Mišić, dok je pukovnik Miloš Vasić imenovan za komandanta Treće armije, koja je između Prve i Druge armije obrazovala centar srpskog rasporeda.

Toplički gvozdeni puk u sastavu Moravske divizije rasporedio se na bezimenom visu severno od sela Gorničeva. Oporavljena od ratnih rana Milunka Savić je već bila u svom jurišnom odeljenju.

Saveznička protivofanziva počela je 12. septembra 1918. godine. Posle oštrih trodnevnih borbi, srpske trupe su probile bugarski front kod Gorničeva i odbacile neprijatelja preko reke Brod, zaplenivši pri tome sedam poljskih baterija i velike količine druge ratne opreme. Veliki uspeh srpske vojske nije bio iskorišćen zbog sporosti francusko-ruske armije, koja je mnogo zaostajala, tako da su se Srbi, kojima je usled toga stalno bio ugrožen levi bok, morali zaustavljati ispred snažne planinske grede Savička kosa - Starkov Grob - Kajmakčalan, na kojoj su Bugari uspeli da ponovo stabilizuju svoj front, jer su tu već imali pripremljene položaje.

U svim borbama kod Gorničeva u luku Crne reke i Kajmakčalana učestvovala je i Milunka Savić. Naredbom komandanta armije unapređena u čin pešadijskog narednika i postavljena za komandira jurišnog voda. Komandovala je jedinicom prekaljenih ratnika. Srpska vojska ponosila se Milunkom Savić.

U svim borbama Milunka Savić je bila neustrašiva. Bezbrojni su njeni podvizi koji se graniče sa neverovatnim. Znala je da iskoristi pravi trenutak za napad. Neprimetno bi dopuzila do neprijateljskih rovova i zemunica i sa nekoliko brzo i precizno bačenih ručnih bombi „urakljila“ neprijateljske vojnike i prisilila ih na predaju. Na Solunskom frontu, u jednom prepadu, zarobila je četrdeset tri, a u drugom šezdeset bugarskih vojnika. Sve je sama radila: zarobljavala, razoružavala i sprovodila do štaba puka. Neprijateljski vojnici bili su veoma iznenađeni kada su doznali da ih je žena zarobila. Jedan bugarski poručnik je u štabu puka plakao kao malo dete: „Ja sam aktivni oficir. Kada se rat završi, mene više neće primiti u vojsku ako doznaju da me je jedna žena zarobila.“

Milunka Savić je o sebi i ratovanju, posle više godina, pričala: „U tri rata bila sam bombaš. Bila sam uvek tamo gde je trebalo uništiti neprijateljsku osmatračnicu, razoriti mitraljesko gnezdo, uhvatiti ’živi jezik’. Ja sam to nekako lako radila. Najvažnije mi je bilo da dobro osmotrim teren. U ratu je najvažnije da iznenadiš neprijatelja. Ako to postigneš, onda si svršio posao.

Meni je najviše pomagalo to što sam imala urođeni osećaj da bacim bombu tamo gde sam naumila, i to daleko, jer sam bila veoma snažna. Svi su se tome čudili. A ja, u stvari, nisam ni učila kako se baca bomba. Mi čobani smo se igrali raznih igara. Jedna od najomiljenijih bila je gađanje u biljegu. Uzeli bismo neki predmet, kamen ili štap, zaboli ga u livadu i sa određene daljine gađali kamenjem. Omiljena nam je zabava bila da brzo gađamo krlje i razne predmete koje je plahoviti Ibar nosio. Gotovo uvek sam pobeđivala vršnjakinje. Eto odakle je moje veština u bacanju bombi. A bila sam mlada i snažna.“