A niko da me zaprosi

MI smo pevali kad nam je bilo najteže. Zapevali samo kada su nas francuske lađe prebacivale iz Albanije na Krf, a bili smo živi leševi. Francuski mornari i oficiri plakali su slušajući nas, i govorili su: „Kakav divan narod!“. Pevali smo kada smo umirali na ostrvu Krfu i Vidu, pevali smo kada smo ginuli na Solunskom frontu. Kada bismo u rovovima zapevali, Bugari bi prestali da pucaju. Zato smo mi narod koji nikada neće da propadne. Voleli su me srpski vojnici, poštovali, a i bojali su me se. Možda me zbog toga niko od mojih ratnih drugova nije zaprosio. Verovatno su mislili da bi Milunka, onako opasna u borbi, bila bombaš i u braku.“

Pošto su obe strane uočile veliki značaj masiva Kajmakčalana, od čijeg je držanja zavisila sudbina celog graničnog fronta na zapad do Bitolja, u nastavku savezničke ofanzive razvile su se ogorčene, izuzetno teške i krvave borbe na toj planini. Te borbe su trajale punih 19 dana. Na sam Kajmakčalan napadala je Drinska divizija, a levo od nje, na Starkov grob, Dunavska divizija, ojačana Prvom timočkom brigadom. Napredujući korak po korak uz vrletnu planinu, tokom trodnevnih žestokih okršaja, trupe Drinske divizije su u noćnom jurišu 18. septembra ovladale vrhom Kajmakčalana.

Iste noći bugarske trupe su izvršile četiri protivnapada, ali su svaki put odbijene i to sa ogromnim gubicima. Oni su, međutim, dovukli nova pojačanja, čak sa fronta na Strumi, i noću 26. septembra preotele vrh Kajmakčalana. Četiri dana kasnije, 30. septembra, Drinska divizija je, ojačana delom snaga Dunavske divizije i Dobrovoljačkim odredom, ponovo zauzela Kajmakčalan, a Dunavska divizija Starkov grob. Time je bugarski front na moćnoj planinskoj barijeri probijen, te su Prva i Treća armija preuzele gonjenje neprijatelja ka Crnoj reci.

Za osvajanje strateški važnog položaja na vrhu Kajmakčalana borio se Dobrovoljački odred potpukovnika Vojina Popovića - vojvode Vuka.

- Vukov odred beše sastavljen od najboljih vojnika. Sve sami cvetovi Srbije. Mladići snažni, lepi, odvažni, brzi kao munja, nečujni u hodu, vični svakom oružju, najčešće onom oštrom i hladnom, spremni na žrtvu za dobro roda svog - pričala je Milunka.

Šta se zapravo zbilo tog kobnog 29. novembra 1916. godine. „Najteži dan za ratnike Dobrovoljačkog odreda od njegovog formiranja bio je na Gruništu, važnom taktičkom potezu Kajmakčalanskog visa, već danima se vode žestoke borbe. Ko ovlada tim delom ratišta ima otvorena vrata za dalja strategijska napredovanja.

Na liticama planinskih gromada, pored kojih se zmijasto provlači Crna reka, načičkani su rovovi srpskih dobrovoljaca predvođeni slavnim komandantom vojvodom Vukom. Nasuprot njih su jake utvrde bugarskih fašista koji bi da slome napad hrabrih oslobodilaca. Bačene bombe uzajamno se vraćaju, čuje se dozivanje, psovke i prepirke i jednih i drugih, ali niko ne popušta, kao da imaju nameru da na tom kršu svi izginu.

Osvanuo je 29. novembar 1916. godine. Dan oblačan i s vremena na vreme maglovit. Bugari od ranog jutra napadaju. Dobrovoljci žestoko uzvraćaju. Oko 14 časova jedna Vukova četa u kojoj su se posebno isticali komandantov ordonans Luka Stanković, i Dragutin Jovanović - vojvoda Lune, naglo je popustila. Vuk je to uočio i da ojača moral boraca hitro joj staje na čelo. Vodi je u juriš, podilazeći pod samo stenje, na koje su bili načičkani bugarski vojnici. Zlom sudbinom odnekud je doletelo parče granate i pogodilo vojvodu Vuka u desnu ruku. On se na to ne osvrće već munjevitom brzinom prebacuje pušku u levu ruku i grabi napred. Krv curi, ali on odbija da se skloni i bude previjen.

Vojvoda Vuk hita da ovlada položajem po svaku cenu. U punom zamahu ka tom cilju, trajno ga zaustavlja hitac ispaljen sa visoke stene. Velikog vojvodu Vuka zrno pogađa ispod desnog pazuha, prolazi mu kroz srce i izlazi na suprotnu stranu. Vuk pada na ruke svojih saboraca, koji ga hitro izvlače u zaklon da ne bi pao u ruke neprijatelju.

Očajnički krik starog dobrovoljca, dugogodišnjeg Vukovog ordonansa čika Luke: „Jao, pogibe mi komandant“, oglasio je celom odredu da je veliko rodoljubivo srce legendarnog vojvode prestalo da kuca, na veliku nesreću porobljene Srbije i na opštu radost njenih neprijatelja. Mesto na kojem je poginuo „vojvoda nad vojvodama“ zove se Crni kamen.

Borbe na masivu Kajmakčalana bile su izuzetno teške, o čemu najrečitije govore veliki gubici na obema stranama. Ukupni srpski gubici dostigli su ogroman broj od 4.643 borca izbačena iz stroja. Samo je Drinska divizija izgubila 3.804 borca, od kojih je 747 poginulo. U tim borbama poginulo je 39 oficira, od kojih tri komandanta bataljona, a ranjeno 137 oficira, među kojima i dva komandanta puka. O bugarskim gubicima, koji su svakako bili veći, postoje samo posredna svedočanstva.

Bugarski general Nedev, pišući o borbama na Kajmakčalanu, ističe da su bugarski vojnici, izloženi uraganskoj vatri srpske artiljerije, zapali u tešku psihičku krizu. „Oni su“, piše Nedev, „počeli masovno da gube razum, postali su ravnodušni na smrt; nisu prepoznavali svoje komandante i drugove, čak su počeli nesvesno da beže natrag; do večeri na položajima je ostalo mnoštvo ubijenih i ranjenih.“ Opisujući prizor koji su zatekli srpski vojnici po izlasku na Kajmakčalan, Đorđe Lazarević kaže da se „pred njima ukazalo bojno polje formalno prekriveno leševima“.

(Nastaviće se)