Heroini legija časti

MILUNKU Savić, dobrovoljku - podnarednika Prve čete, Trećeg bataljona Drugog gvozdenog pešadijskog topličkog puka „Knjaz Mihailo“, visoko su cenili srpski i saveznički komandanti. Za ratne zasluge odlikovana je najvišim srpskim i savezničkim ratnim ordenima za hrabrost na bojnom polju.

Komandant savezničkih trupa, francuski general Moris Saraj pred postrojenim pukom okačio joj je orden francuske Legije časti. Za junaštva u borbama na Solunskom frontu i jurišu za oslobođenje Srbije dobila je i druga najviša odlikovanja.

Milunka Savić je jedina žena dobitnik francuskog ordena Ratni krst sa zlatnom palmom, a prilikom uručenja tog odlikovanja pred njom su u znak pozdrava spuštene zastave proslavljenih francuskih pukova iz bitaka kod Argoa, Liježa, Verdena i Marne. Polovinom 1918. godine Vrhovna komanda savezničkih armija naredila je da se pohvala junaštvu srpskog narednika Milunke Savić pročita pred strojem u stavu „mirno“ svih jedinica Antante. Takva počast nije ukazana nijednom oficiru i generalu.

Odlikovanje joj je uručio komandant Solunskog fronta, general Franš d’Epere.

Po oslobođenju Bitolja, kad je otpočeo rovovski rat, dobrovoljno je ušla u Moravsku jurišnu četu, s najboljim i najhrabrijim ratnicima koje je imala Moravska divizija. O njenim junačkim podvizima pričalo se u svim savezničkim armijama, pisano je i u stranim zemljama, a posle rata s njom su se dopisivali francuski komandanti Emil Pol Emabl Geprat (1856-1939) i Luj Feliks Mari Fransoa Franše d’Epere (1856-1942). Iako je postala ličnost kojoj se svi dive, ona je ostajala skromna, kakva je uvek bila. Zbog svojih ratnih zasluga nazvana je srpska Jovanka Orleanka.

Prema opštem planu generala Franše d’Eperea, bilo je predviđeno da srpske trupe prve započnu proboj Solunskog fronta, napadom 15. septembra 1918. godine. U naredbi Vrhovne komande za ofanzivu, pročitane u svim jedinicama 13. septembra uveče, između ostalog, se kaže:

„Svi komandanti, komandiri i vojnici treba da budu prožeti idejom: od brzine prodiranja zavisi ceo uspeh ofanzive. Ta brzina je u isto vreme i najbolja garancija protiv iznenađenja od strane neprijatelja, jer se njome postiže rastrojstvo neprijatelja i potpuna sloboda u našim dejstvima. Treba drsko prodirati, bez počinka, do krajnjih granica ljudske i konjske snage“. Naredba se završava rečima: „Junaci, napred u otadžbinu“. Mada je put u otadžbinu vodio kroz bodljikave žice, kroz čeličnu zavesu kuršuma i betonska utvrđenja neprijatelja, naredba vojvode Mišića, na koju se čekalo pune tri godine u tuđini, izazvala je oduševljenje kod svih vojnika i oficira.

U ranim jutarnjim časovima 14. septembra počela je snažna artiljerijska kanonada po neprijateljskim položajima, koja je trajala puna 22 časa. Topovska „rika“ i zaglušujuće eksplozije granata, koje su razarale bugarske prepreke, zaklone i skloništa, stvarale su utisak „kao da se planine ljuljaju“.

Posle moćne artiljerijske pripreme, divizija prvog ešelona Druge srpske armije krenule su u napad 15. septembra, u 5.30. Solunski front je probijen i narednim danima uspeh srpskih trupa i saveznika se širio kao nadolazeća plima. Oslobođena je Srbija i njen glavni grad Beograd.

Milunka Savić, dobrovoljac i bombaš jurišnog odeljenja Drugog topličkog gvozdenog puka „Knjaz Mihailo“, pobedonosno je ušla u svoju otadžbinu - Srbiju. U teškim i iscrpljujućim bojevima od 1912. do 1918. godine zadobila je i prebolela devet teških rana, što u ratu, što posle rata na grudima joj je zasijalo dvanaest srpskih i stranih odlikovanja, muško vojničko odelo nosila je punih sedam godina. Iscrpljena i umorna ali srećna i radosna prihvatila je u miru prvu vojnu službu u Sarajevu, gde je 1919. godine demobilisana u činu narednika srpske vojske.

Posle rata, u Sarajevu, dok je bila na službi u vojsci, venčala se s Veljkom Gligorevićem (? - 1948), tada činovnikom Hipotekarne banke. Odmah potom „nadeljena je dobrovoljačkom kompetencijom“ površine pet hektara (osam katastarskih jutara i 1.100 kvadratnih hvati obradive zemlje i potkućnicom od 800 kvadratnih hvati) na novoosnovanoj dobrovoljačkoj koloniji Marijin majur, kasnije nazvanoj Stepanovićevo. Tamo je, uz pomoć svojih ratnih drugova, takođe srpskih dobrovoljaca, izgradila vrlo lepu kuću, koju je nedugo zatim prepustila sestri Slavki i preselila se u Beograd.

Malo je onih koji danas znaju da je Milunka Savić jedno vreme živela u Stepanovićevu, uz svoje saborce, obrađujući skromno parče zemlje mukotrpno kao i oni, dobijeno za ratne zasluge. Ona je bila ne samo žena ratnik već i žena zemljoradnik, pri čemu je zbog oskudice, umesto konjske imala zapregu od dve krave...

Slobodan Dučić, poznati aforističar, meštanin Stepanovićeva, pamti da je u siromaštvu živela dostojanstveno, nekoliko godina posle Drugog svetskog rata, dok je bila u selu.

S njom je tada bila još jedna žena, njena sestra Slavka (imala je dva sina - Relju i Toplicu, koji su bili đaci stepanovačke osnovne škole). Nedugo potom Milunka se odselila u Beograd. U njenoj biografiji se ni ne pominje ovaj kraći period života proveden uz svoje saborce u Stepanovićevu, a to bi svakako trebalo ispraviti.

(Nastaviće se)