Heroina nije podobna

U emisiji „Kvadratura kruga“ unuk Đorđe Minkov (od usvojene kćerke) istakao je da im je baka Milunka pričala o tome kako je otišla u rat: „Ošišala je kosu, vezala grudi pojasom, obukla muško odelo i otišla da ratuje. Dve godine je bila u vojnom stroju kao muško a da to niko ne primeti, što je jedinstven slučaj u svetu.“

Drugi unuk od usvojene kćerke Miroslav Savić, u pomenutoj emisiji, ispričao je kako im je baka pričala o zarobljavanju Bugara u nekoj od bitaka na Solunskom frontu: „...Neprimetno je, sa dve odšrafljene bombe ušla u bugarski logor gde je bilo 43 vojnika i naredila da se predaju jer su opkoljeni, da pođu sa njom u logor“.

Miroslav dalje naglašava da Milunka učestvuje u proboju Solunskog fronta i među prvima ulazi u Srbiju kao hrabar bombaš. Francuski general Fraše d’Epere skida svoju Legiju časti i poklanja je Milunki.

Na svoju inauguraciju francuski predsednik De Gol je iz Srbije od svih saboraca pozvao jedino Milunku Savić.

Unuk Minkov naglašava da joj je francuska vlada nudila da, kao vitez Legije časti, živi u Francuskoj, dobije penziju i stan. Milunka to odbija, jer je ona srpska majka i ne želi da ide iz Srbije.

Novinar „Politike“ Kosta Dimitrijević piše:

„Milunka Savić najslavnija žena - srpski borac u balkanskim i Prvom svetskom ratu sa porodicom stanovala je u Skadarskoj ulici br 33, do čuvene kafane „Tri šešira“. Živela je sa svoje tri ćerke izdržavajući ih od malih državnih prihoda i zarade od pranja stotine prozora i stepenica u jednom velikom beogradskom nadleštvu, a u slobodnim časovima, to je bilo samo noću, držala je preslicu i prela deci čarape.“

Prede vunu Milunka Savić, narednik srpske vojske sa odličjima Karađorđeve zvezde, francuske Legije časti, Albanske spomenice, u Skadarskoj ulici 33, usred Beograda. U kuhinji još gori gasna lampa jer su joj elektriku ukinuli. Važniji je hleb od svetlosti i Milunka je morala da je žrtvuje.

Umesto da ode u sanatorijum ili odmaralište za oporavak Milunka je posle oslobođenja morala da misli na zaradu. Petnaest godina je radila najteže i najprljavije poslove. Milunka Savić sama izdržava svoju decu. Prima 900 dinara mesečno.

- Kada dam za stan, ostane mi 480 dinara za nas četvoro. Samo hleba deca mi pojedu za 250 dinara. Ostane mi 230 dinara za namirnice, odelo, takse, dečije knjige, cipele. Lepo kažem, da se poludi, ništa više.

Tako glasi hronika iz siromašnih skadarlijskih dana Milunke Savić, kojoj je, oduševljen njenim junaštvom, orden Karađorđeve zvezde s mačevima lično uručio vrhovni komandant srpske vojske regent Aleksandar Karađorđević, dok su joj dve Legije časti i francuski Krst sa zlatnom palmom predali general Saraj i maršal - vojvoda Franše d’Epere.

Nakon kraćeg vremena kupila je skromnu kuću na Voždovcu gde je organizovala svoje domaćinstvo, posvetivši se gajenju dece i radeći kao spremačica u Ministarstvu inostranih poslova.

Aprila 1971. godine Milunku Savić posetila je novinarka Ljiljana Banićanin, napisala reportažu o njoj, koja tada nije objavljena, jer je prema shvatanjima vlasti bila nacionalistička, veličala je srpskog heroja.

„Obučena u dva debela džempera, duge vunene čarape, vunene dokolenice i povrh svega umotana u zimsko ćebe - tako nas je dočekala Milunka Savić, nekadašnja žena bombaš, najhrabrija žena ratnik u Prvom svetskom ratu, četiri puta ranjena, nosilac Karađorđeve zvezde s mačevima, dve Legije časti, Francuskog ratnog krsta s palmom, Albanske spomenice i mnogih drugih odlikovanja. Sva odeća na njoj već davno je izgubila boju od dugog nošenja i pranja.

Zatekli smo je u dvorištu ispred njene kuće u Osmoj novoj 25, na Voždovcu, baš u trenutku kada se digla i krenula za prolećnim suncem - kako se sunce pomera tako i ona ide za njim, ali ne skida debele džempere. Iako joj je osamdeset godina, kreće se odsečno, a kad nas je pozdravila, rukom je zamahnula kao vojnik kad hoće da otpozdravi.

To dvorište od jedva desetak kvadratnih metara, jedini je svet Milunke Savić - iz njega već dve godine ona nikuda ne izlazi.

- Da mogu, išla bih nekud, bilo gde, al’ sam nemoćna pa ne smem da krenem, a nema ko da me vodi - kaže Milunka Savić.

Kada nas je uvela u kuću, odmah je iznela svesku u kojoj je pisalo: „U slučaju da se nešto dogodi Milunki Savić, odmah javite Mileni Stankov, Milki Tomić i Višnji Minkov na ove adrese ...“

- To su moje ćerke - kaže Milunka.

Na drugom komadu hartije piše: „Ako nekome trebaju podaci o Milunki Savić, obratite se njenim drugovima iz rata Tomi Vojnoviću i Aci Petroviću...“

- Jedino me oni još nisu zaboravili - kaže Milunka Savić - Drugi ne znaju ni da sam živa. Ranije su bivši ratnici dolazili da me vide, ali su već gotovo svi poumirali.

Na ispucalim zidovima jedine sobe ima samo nekoliko fotografija. Na jednoj je Milunka Savić kao mladi vojnik sa raspletenom kosom, na drugoj u uniformi sa ordenjem. Zatim su tu još dve slike sa vojnih svečanosti i u jednom ramu nekoliko porodičnih fotografija. Na zidu se vide tragovi odnetih ramova.

- Dolazili su grdni ljudi da me vide pa kad pođu, ponesu i slike.

- Evo, mama, ovo si ti a ovo su tvoji drugovi vojnici - skide Zora onu sliku sa vojnih svečanosti.

- Daj da vidim, nisam se dugo gledala. Da ste došli pre šest godina, bili su oni još živi. Zoro, a gde mi je ona slika sa zastavom?

- Ne znam, mama, odneo ju je onaj oficir što je dolazio.

- A moje ordenje?

- I to su ti odneli. Dolazio jedan čovek pa kaže: ’Daj, baba, ja ću ih sve lepo očistiti i urediti.’ I više se nije pojavljivao.“

(Nastaviće se)