U paklu banjičkog logora

U MALOJ ostavi na polici nalaze se turšija i dve banane. Tu je i gomila starih, pocepanih kaputa.

- Imam pet kaputa, sad sam ih spremila za pranje - objašnjava Milunka. - Imam dosta i haljina, samo su sve ostarile.

Pritom otvara jedini orman i pokazuje dve-tri izbledele haljine i opranu posteljinu.

Milunka Savić mesečno dobija 34.710 dinara penzije, 17.000 invalidnine i 1.000 dinara kao nosilac Karađorđeve zvezde. Bolesna kći je dobijala novčanu socijalnu pomoć, ali joj je pre nekoliko godina ta pomoć ukinuta.

- Nama dvema stigne. Negde pretekne, a negde ne dostigne. Nikad za jelo nisam mnogo marila, ali bi moglo da bude bolje. Stigne nam za krompir i pasulj, a kad neko dođe, uvek nam donese nešto, bilo jabuke ili kafu. Glavno da nismo gladne. Pomagale su mi ćerke, ali one imaju decu, a para malo. Pre neki dan dolazio mi je zet, pa pita: "Treba li šta da ti pomognem?" A ja kažem, "Evo, okreči mi sobu". I sad smo razmestile stvari, ali ne znam kad će da dođe.

Šporet u predsoblju je hladan. Ne loži se, jer Milunka i Zorka uglavnom jedu suvu hranu. "Jabuke i hleb, ili šljive i hleb", kaže Milunka. Za te tri odaje u oronuloj kući i drveni klozet u dvorištu Milunka plaća 52.000 dinara godišnje. Ispred kuće nema ulice, već je samo ugažena staza. Predviđeno je da tuda prođe moderan put, a onda će se i Milunkina kuća rušiti. Dvorište je zasađeno cvećem i uredno okopano. Zorka stalno nešto čisti i pere.

- Poručili su neki ljudi da će doći pa moram da uredim kuću - kaže Zorka. - Pogledaj, mama, kako sam lepo oprala sve krpare. Sad ti je sve čisto.

Milunka i Zorka žive sasvim odvojeno od sveta: bez novina, jer Milunka ne vidi da čita, a Zorka je nepismena.

Za težak život Milunke Savić, žene-junaka iz Prvog svetskog rata, socijalni radnici opštine Voždovac saznali su od novinara koji su je, nakon Drugog svetskog rata, obilazili i preko štampe napisima pokrenuli inicijativu za pomoć.

"Nismo znali u kakvim uslovima živi Milunka Savić, 83-godišnja starica, nosilac Karađorđeve zvezde, dveju Legija časti i mnogih drugih odlikovanja iz balkanskih i Prvog svetskog rata. Hrabra žena, o kojoj su napisane mnoge stranice, nije nam se obraćala za pomoć od 1968. godine. Sada kad čujemo da joj nije lako, preduzećemo sve da joj olakšamo staračke dane" - obećali su, tada, u beogradskoj Skupštini opštine Voždovac na čijoj teritoriji živi žena - junak.

- Ostarela Milunka staratelj je svojoj kćerki, koja je i sama zašla u godine. Njih dve žive zajedno. Očigledno potrebna im je naša pomoć - naglasio je dr Sava Terzić, psiholog Centra za socijalni rad.

Nedeljka Gruički, direktor Centra, kaže:

- Čudi me da nam o ovom niko nije ništa javljao. U Domu zdravlja u Krivolačkoj ulici postoji patronažna služba. Oko 25 sestara obilaze teren, pomažu u ovakvim i sličnim slučajevima. Ostareloj junak-ženi više pažnje trebalo bi da posvete boračke organizacije i mesne zajednice.

Mada je dočekala tešku starost, Milunka Savić je ponosna. Nije tražila pomoć, čak ni od suseda.

- Često razgovaramo sa staricom. Ona nikad ne govori o svojim nedaćama. A mi ništa ne preduzimamo, jer je često posećuju njene tri kćerke, koje stanuju u Beogradu.

To je rekla Milunka Đoković. Ona je jedna od susetki Milunke Savić, kojoj valja olakšati staračke dane ne samo zbog ratnih podviga od pre pola veka, ne samo zbog silnog ordenja, ne samo zbog toga, mada je njen život najlepši primer rodoljublja, humanosti, hrabrosti, skromnosti ...

Milunka Savić u svom malenom domu često je govorila novinarima koji su je najčešće posećivali:

- Zaboravila sam mnogo događaja. Pokušajte da shvatite čoveka koji je zaboravio svoj život. Ostala sam i bez mnogih svedodžbi o vojevanju. Dolazili su, istina, u početku razni ljudi k meni. Vodili me na svečanosti, prikazivali kao čudo. Onda su me ostavljali samu. Namernici su odnosili ono što im se sviđalo, svedodžbe i odličja ...

U Drugom svetskom ratu:

- Prokazali su me neki prokletnici Nemcima, prokazali su me da volim i pomažem partizane ...

Deset meseci provela je u banjičkom logoru. Opet je izdržala nevolje.

- Sada kao da me ljudi zaboravljaju. Jer, eto, goste retko imam.

Starica je živela sa kćerkom Zorkom, koja je bila stopostotni invalid. Milunka je bila Zorkin staratelj, a i samoj je trebao neko da bdi nad njom.

- Ruku na srce, pomažu mi deca, koliko mogu, mada imaju svoje porodice, i nedaće. A vlast je, što me najviše boli, sasvim digla ruke od mene. Kao da sam već umrla, kao da me nema. Nedavno sam nazebla, šest nedelja sam bolovala, a opštinska vlast me nije posetila ... Recite, deco, jesam li to zaslužila? - jadala se Milunka.

Starica, ipak, nije bila ljuta:

- Imam penziju od 1.160 dinara. To mi je i previše. Šta će mi pare, nije sve u novcu. Ne, nemojte, ipak napisati da gladujem, to se samo ponekad desi. Slučajno je tako danas, pa nemam čime da vas poslužim, oprostite...

U tom trenutku izborano lice se osmehivalo na izvinjavajući i pomalo tužan način, tužan jer su uvele oči bile pune suza.

Milunka Savić, nakon apela javnosti, i na inicijativu gradonačelnika Branka Pešića, potomka ratnog dobrovoljca, dobila je od Gradske skupštine komforan stan u Ulici Braće Jerkovića 61.

(Nastaviće se)