Brat bratu ne veruje

ZLATO u Kini nije skupo i od njega se izvozom u Rusiju postiže najveća dobit, ali taj metal ne menjaju rado za rusku robu, već ga više prodaju za srebro.

Sadašnji kan je zabranio izvoz žute bronze, jer on od bakra kuje novac, koji se zove hiesi i koji u sredini ima rupu, pa se onda te kovanice nanižu u stotinama i hiljadama komada na debeli kanap, kako bi se lakše brojale. Kan u tim bakrenjacima sada isplaćuje najveći deo plata svojoj vojsci, a budući veoma škrt, sve zlato i srebro stavlja u blagajnu. Običan narod lako prihvata te bakrenjake koji su toliko lagani, da vrednost jedne naše rublje odgovara ukupnoj vrednosti od oko 600 rečenih bakrenjaka, a po težini jedan pud tih novčića odgovara težini oko četiri rublje.

Zlata i srebra u Kini ima veoma mnogo i u tome se sastoji kinesko bogatstvo, s tim što postoje različiti stepeni čistoće, a najčistije je ono zlato i srebro koje poseduje kan i ono je za pet do šest procenata čistije od ostalog. Kinezi su toliko vešti da bez ispitivanja, samo probom na kamenu, mogu da odrede tačnu cenu i veliki su prevaranti kada je reč o ovom metalu. Svaki trgovac, makar trgovao i sitnicama, uvek u džepu ima malu vagu i makaze. Makazama proba kakvoću zlata i srebra i reže ih, a vagu koristi za njihovo merenje. Kao i u svemu drugom, nikada ne mere tačno, već se trude da izmere na tuđu štetu i to niti je zabranjeno, niti je sramotno. Jedni drugima ni najmanje ne veruju i niko nikome ne pozajmljuje novac, kao što pred njihovim sudom ne važe priznanice.

Radi koristi narodne i radi zarade kanske, u stonim gradovima drže prebogate posebne dućane koji ne zaostaju za evropskim bankama i u njima imaju velike količine zlata i srebra koje pripadaju kanu. U tim dućanima daju zajmove pod zalog, plaća se po jedan procenat mesečno, a ono što je ostavljeno u zalog mora biti dvostruko vrednije od srebra uzetog na zajam. Ako se za šest meseci zalog ne otkupi ili ako se ne promeni založna priznanica, zalog propada i bankar ga prodaje u korist kanovu, pa pričaju da se od takvog prihoda u Kineskom carstvu svake godine skupi nekoliko miliona talira.

Kad su mi kineski ministri prigovarali zašto ruski car uopšte trguje i šalje karavane, kad, tobože, veliki vladari ne treba da trguju, ja sam im ovako odgovarao: „A zbog čega onda kineski kan trguje u zalagaonicama, kad je to veća sramota nego slanje karavana?“

Oni su mi odgovarali da se to, tobože, ne radi zbog koristi vladara, već naroda. Onda bih ja uzvraćao da je to i dalje trgovina.

Iz susednih zemalja, milioni džakova pirinča prevoze se u Kinu kada u njoj letina loše rodi i to se plaća državnim novcem, a potom se deli kao milostinja po provincijama koje su najviše stradale od gladi i drugih nedaća. Takvo dobročinstvo činio je otac sadašnjega kana i dešavalo se da on tokom jedne godine iz državne blagajne u korist naroda izda od 16 do 20 miliona talira. U Kini se često kaže da „to i nije bila milostinja, već zajam podanicima, jer su oni, pošto su na taj način opstajali, više danka plaćali, a kad bi umrli, propali bi i kapital i dobit od kapitala“.

Zato je taj prošli vladar uživao ugled u celoj Kini. Poštovali su ga kao boga koji čini dobra ljudima na zemlji. Kan koji danas caruje toliko je škrt da u kakvoj god da se oskudici narod nađe, on nikada ne pomaže, već samo uzima. Siromašnima nikada ne daje milostinju već govori da je „svako ko traži milostinju lud i od nebeskog Boga zaboravljen i bolje da umre, nego da moli za milost, jer time rđav primer drugima daje, pošto su podanici dužni da se izdržavaju svojim radom i da plaćaju danak svome vladaru kao božanstvu zemaljskom“.

Pre no što bi ambasadorima i izaslanicima u Kini dopustili da budu primljeni kod kana, morali su tri puta po tri puta da se klanjaju pred kanskim stolom koji je bio postavljen posred sale i prekriven žutim svilenim damastom, a potom da akreditivno pismo spuste na sto. Neki među njima kana uopšte nisu videli, već su razgovarali s ministrima, a ako bi uopšte dobili odgovor na pismo, onda bi on bio napisan tako gordim stilom, s visine, kao kad bi se obraćali svojim podanicima. Nekad se događalo da zapečaćena pisma stranih gospodara i ne otpečate, već ih bez odgovora pošalju nazad. To se dogodilo ne samo sa ruskim poslanikom Spafarijem, već i sa Evropljanima, od kojih su jednog portugalskog izaslanika ubili u tamnici.

Ovako gorda ceremonija delimično je prekinuta za vreme boravka ruskog poslanika g. Izmajlova, koji je starom kanu predao državno pismo i udostojen je time što je dobio mesto naspram generala u kanskoj dvorani i sam kan mu je ukazao mnoge izvanredne počasti, za razliku od prethodnika. Međutim, zbog nenaklonosti kineskog dvora, ovo se nije završilo nikakvim drugim dobrom za Ruse, sem davanja dozvole za prolazak jednog karavana.

Meni su ukazali više poštovanja nego g. Izmajlovu i dali su mi treće po redu mesto od tajnih savetnika kana, državno pismo sam predao samom kanu koji je sedeo na prestolu i sve što mi je poverilo Nj. C. V. povoljno je završeno u Pekingu, dok su granice određene onako kako je to zaključeno u opštem ugovoru, o čemu sam u svojim izveštajima i u registru predmeta sve podrobno naveo.

(Nastaviće se)