Sveto more bajkalsko

ČAMCI Tunguza toliko su dobro napravljeni da izgledaju kao naslikani. Ako ih ne vređaju ljudi sa drvenih čamaca sa ravnim dnom koji tuda prolaze, Tunguzi im na svojim malim čamcima donose razne stvari na prodaju, poglavito ribu koje tu ima dosta, mada ne onoliko koliko u prethodno pomenutim rekama. Ako ih pak prolaznici začikavaju, onda se Tunguzi nigde neće pojaviti.

Tunguzi, kako žene, tako i muškarci, imaju razne šare na licu i te šare nanose radi ukrašavanja još u mladosti, tako što prošivaju lice svilenim koncem, a kada konac istruli privijaju nekakve trave ili mažu kožu sokom gorocveta, od čega im na licu ostaju trajni ožiljci.

Tunguskom rekom ide se do Angare koja teče iz Velikog jezera ili mora Bajkalskog. Svojom širinom odgovara Tunguskoj reci, a toliko je brza da je to sasvim neverovatno. Čista je toliko, da se i na pet hvati dubine na dnu može videti srebrni novčić i voda je pritom veoma pitka i zdrava. Ribe nema ni previše ni premalo, dno je kamenito i ima mnogo brzaka, gde je opasno ploviti. Međutim, kako na Tunguskoj reci tako i na Angari, gde god ima brzaka tu su i vodiči, odnosno kormilari koji vešto sprovode državne i ostale drvene čamce sa ravnim dnom, a za to dobijaju platu od Nj. C. V. iz onih vojvodstava u kojima žive, dok im posade i putnici daju napojnicu. Ti kormilari su najčešće strašne pijanice i neće da sprovode čamce i brodove ako prethodno dosta ne popiju, govoreći da se ne plaše kada popiju, a kad ne popiju, od silnog straha dok plove između kamenitih obala mogu toliko da se uplaše i zbune, da ispuste čamac.

Tom rekom do Burjatske tvrđave, gde se u Angaru uliva reka Ilim, obale su kamenite i nema ljudi, a od Burjatske tvrđave do grada Irkutska duž obe obale prostiru se izvanredni pašnjaci, a mestimično se dižu tvrđave i razna ruska sela i zaseoci. Među njima su i nomadski narodi koji se nazivaju Burjati, stranci su i bave se stočarstvom i uzgojem konja, pa stoke i konja imaju u izobilju.

I ove reke su, baš kao i Tunguska i Angara, ograđene stenama, izuzetno visokim planinama, a na mnogim mestima dižu se mermerne litice raznih boja i te stene su mestimično toliko glatke da, iako su sasvim prirodne, liče na gradske zidine, kao da su ljudskih ruku delo i tako ponegde idu u dužinu i 20 vrsta, što zaista deluje zadivljujuće. Mislim da bi se u tim planinama, ako bi se pažljivo tragalo, moglo naći mnogo najrazličitijih metala.

Rekom Angarom stiže se do grada Irkutska, gde se zdesna reka Irkut uliva u Angaru u širini od otprilike 50 ili više hvati.

Posle Tobolska, grad Irkutsk je najlepši u Sibiru i u njemu živi mnogo trgovaca, a pod komandom mu je čitava provincija u kojoj se nalaze poznati gradovi Jakutsk, Nerčinsk, Selenginsk i ostali, mnogobrojne tvrđave i pogranična mesta, ukupno njih tridesetak.

Od Irkutska se ide Angarom do Velikog jezera, odnosno, kako ga stanovnici Sibira nazivaju, Bajkalskog mora, iz koga ističe Angara.

To jezero je isto toliko svetlo i čisto koliko i reka Angara, a široko je, po kazivanju tamošnjih stanovnika, od 60 do 120, dok je dugo 1.500 vrsta i pritom je toliko duboko, da na sredini njegovoj dno nije moglo da se nađe ni na 300 hvati. Lepo se putuje na drvenim brodovima i čamcima s ravnim dnom, iako se događaju nepogode, bure i veliki talasi, ali na njemu, sem u blizini obale, nema ni ostrva ni hridi.

Prirodna pristaništa nisu česta niti su bezbedna; drveni čamci i brodovi su sasvim slabi i zato mnogi stradaju u nevremenu, iako se retko događa da takav čamac potone s ljudima. Ali, kada duvaju veliki vetrovi, od njihove jačine drveni čamci bivaju gurnuti na obalu i tu se razbijaju, ali ljudi uspevaju da se spasu. Zbog toga stanovnici Sibira, po svojoj staroj izreci, za Bajkal kažu da je to Sveto more koje, kako vele, po svom nahođenju čamce uništava, ali ljude ne potapa. Na jezeru se nalazi jedno ostrvo po imenu Olhon, gde su pre ruske vladavine živele mongolske Kutuhte ili verski poglavari šamani, a obim tog ostrva iznosi oko 300 vrsta.

Od Bajkala do ušća reke Selenge, a potom Selengom kraj grada Udinska, na 51 stepen i 42 minuta. Sleva teče reka Uda široka 50 hvati koja se uliva u Selengu.

Od Udinska Selengom do grada Selenginska koji se uzdiže na levoj obali Selenge, na 51 stepen i 4 minuta.

Reka Selenga je srednje veličine, negde je široka pola vrste a negde i celu vrstu, veoma je duboka i bogata raznim ostrvima, a mestimično protiče kroz kamene klisure. Na njenim obalama žive Rusi i kao nomadi bivakuju stranci koji plaćaju danak, po imenu Burjati i Mongoli, ruski podanici; imaju dovoljno žita i stoke, jedino nemaju nikakvog voća, sem divljih trešanja i ribizli, a mislim da je to mahom zbog njihovog nemara.

Ribe ima toliko, da se u jednu veliku vršu uhvati po 100 i više jesetri i to se ponajviše događa tokom leta, dok u jesen, iz Bajkala uzvodno po reci Selengi do grada Selenginska i do Čikojske Strelke stiže neka riba nalik na novgorodsku mladicu koju zovu omul, velika oko pola aršina, a ima je toliko da u jedan alov (makar da taj alov i nije naročito veliki) stane po 30.000, pa se hiljada tih riba prodaje za dve, a nekad i za jednu grivnju. Jedino što to traje samo dve nedelje, a dok riba pliva iz Bajkalskog jezera rekom Selengom, golim okom se vidi da je ima mnogo, jer se voda kovitla i huči.

(Nastaviće se)