I kralj na crnoj listi

SAMO koju nedelju pred osmogodišnjicu prevrata od 29. maja 1903. godine, jurišnici na konak i počinioci ubistva kralja Aleksandra i kraljice Drage Obrenović, mladi zaverenici - osnovali su tajnu organizaciju „Ujedinjenje ili smrt“.

Desilo se to posle više pokušaja ovih oficira da se kralj Petar sa svojom dinastijom izbaci iz Srbije, a na presto dovede strani princ...

Za datum osnivanja organizacije obično se, a pogrešno, uzima 9. maj 1911. godine, dan kad je deset članova Vrhovne centralne uprave potpisalo njen Ustav.

U publici, u javnosti, u narodu, organizacija je odmah nazvana - Crna ruka. Prema rečima Slobodana Jovanovića, ona je tako nazvana zbog toga „što su njeni glavni članovi pripadali krugu zaverenika od 29. maja koji su označavani pod tim imenom“. Milan Ž. Živanović mišljenja je da je naziv Crna ruka „zlonamerno ubačen u javnost“. To treba da su učinili ondašnji prestolonaslednik Aleksandar i njemu bliski oficiri Petar Živković i Josif Kostić, da bi na taj način „istakli njen teroristički karakter“.

Čeda A. Popović jedan od osuđenih u Solunu 1917. godine, međutim, kao „kuma“ Crne ruke označio je poznatog austrijskog novinara i agenta ministarstva spoljnih poslova u Beču, Leopolda Mandla. On je u jednom svom članku prvi nazvao organizaciju „Ujedinjenje ili smrt“ Crna ruka, a zatim je taj naziv prihvaćen od štampe u Beogradu...

Iako formirana u najvećoj tajnosti, i kao strogo tajno udruženje, Crna ruka nije dugo ostala nikakva tajna. Za nju se saznalo vrlo brzo i ona je u punom smislu te reči postala - javna tajna. O njoj se govorilo svuda, ali ne na isti iačin: neki sa podsmehom, neki sa zluradošću, a neki sa strahom.

Poneke priče o Crnoj ruci bile su upravo fantastične. Po jednoj od njih, princ Đorđe je obećao da stane na čelo Crne ruke...

List „Jutro“ izazvao je pravu uzbunu u javnosti napisom da je Crna ruka već pripremila spisak ličnosti koje treba da budu ubijene, a među kojima se nalazio i sam kralj Petar. Zatim, da je vođstvo Crne ruke predalo ultimatum kralju Petru sa čitavim nizom zahteva koje je on trebalo da ispuni. Ukoliko to ne bi hteo, ili ne bi mogao, imao je da se odrekne prestola u korist prestolonaslednika Aleksandra. Od prestolonaslednika, pak, zatraženo je da se unapred obaveže da će bezuslovno poštovati želje Crne ruke. A ukoliko on na to ne bi pristao, na presto je trebalo da bude doveden princ Đorđe.

Na osnovu obaveštenja koja je navodno dobilo od jednog pripadnika Crne ruke, „Jutro“ je u broju od 6. novembra 1911. godine saopštilo svojim čitaocima, da pripadnici organizacije nisu u stvari protivni ni kralju Petru „ni ma kome iz vladajuće dinastije Karađorđevića“. Oni „samo hoće da uvere najnadležnije, da je u interesu Krune i dinastije, da se stupi u borbu na život ili smrt. Jer, po uverenju vođstva Crne ruke, mada izgleda da je sve počelo normalnim tokom, Srbija se nalazi pred sudbonosnim događajima koje treba iskoristiti za boljitak i Srpstva uopšte, i Srbije posebno.

Zato je Crna ruka rešila da jedan član organizacije izloži kralju Petru uverenje Crne ruke i da ga zamoli, da on, kao stari junački borac i u Bosni i u Francuskoj, opet stane na čelo srpske vojske i povede je u borbu za ujedinjenje, a da ne dozvoli da ga neiskreni savetodavci uvere o potrebi održavanja mira koji je Srbiju već doveo na ivicu propasti“.

Veliku pažnju Crnoj ruci posvetile su i „Radničke novine“, organ srpske socijaldemokratije. U broju od 29. oktobra 1911. godine, ovaj list je pisao:

„Dobili smo i mi Crnu ruku! To je jedna misteriozna, jezovita organizacija srpskih patriota: jedne grupe oficira i intelektualaca sa patriotskom, a možda i šovinističkom ideologijom. Sam naziv je već strašan: čisto vam se čini kao da vam neki dugački koštani prsti iza leđa stežu vrat!“

U vreme kad se najviše govorilo o Crnoj ruci, „Dnevni list“, čiji je urednik bio Jovan Skerlić, pisao je: „Mi smo odlučno protiv svake političke organizacije oficira. Ustav i zakoni to zabranjuju. I to je već dovoljno, da se jedna takva organizacija kao protivustavna i protivzakona osudi...“

U „Dnevnom listu“ izneseno je da ministar vojni, Stepa Stepanović, stoji pod uticajem oficira iz Crne ruke (i zbog toga je traženo da se on odmah ukloni sa tog položaja). Zatim je navedeno da su nju sačinjavale grupe od po pet članova i da je ona imala Centralnu upravu od sedam članova, čija su imena bila apsolutna tajna za sve članove organizacije. Svi zavrbovani polagali su zakletvu na poslušnost Centralnoj upravi, pred jednim od njenih članova. „Kako taj član uprave mora biti nepoznat, to on na polaganje zakletve dolazi pod maskom i za vreme cele ceremonije polaganja zakletve, on je pokriven jednim crnim plaštom...“

Ovako dokumentovano, i u svemu tačno, „Dnevni list“ je mogao da piše zahvaljujući informacijama koje mu je doturio jedan član Crne ruke, dr Milan Gavrilović, u Kraljevini Jugoslaviji vođ Zemljoradničke stranke.

Zbog ovoga, i kršenja zakletve, po ustavu Crne ruke, Gavrilović je trebalo da bude kažnjen smrću. Međutim, protiv njega nisu preduzete nikakve kaznene mere, svakako i zato što je on tada bio ugledan član Samostalne stranke i jedan od poverljivih ljudi Nikole Pašića.

(Nastaviće se)

NARUDŽBENICA

KNjIGA „Crna ruka“ može da se naruči kod izdavača „Prometej“, Novi Sad, Trg Marije Trandafil 11, besplatan telefon 0800 323-323, sajt www.prometej.rs