Oficiri u dva stroja!

PROTIV Crne ruke se organizovala jedna grupa oficira, učesnika u zaveri od 29. maja 1903. godine. To su bili mladi zaverenici koji nisu hteli da pristupe Crnoj ruci - Petar Živković u prvom redu. Oni su obrazovali svoju grupu, koja će dobiti naziv - Bela ruka.

Kad je došlo do prvog sukoba između zametaka Bele ruke i već formirane Crne ruke, prevagu su imali crnorukci. Oni su bili znatno jači. Preko svojih veza, uspeli su da izdejstvuju da se belorukci po kazni premeste sa službom u unutrašnjost, i povrh toga - da sa zvaničnog mesta bude objavljen demanti o postojanju Crne ruke.

Prema pismenoj izjavi šefa policije, Dušana Alimpića (pročitanoj na suđenju crnorukcima u Solunu, ali neunesenoj u sudski zapisnik), bilo je izdato naređenje od strane vlade da se Crna ruka ostavi na miru...

Za takvo držanje prema Crnoj ruci, radikalska vlada je, izvesno, imala „debele razloge“. Međutim, na sednici Narodne skupštine od 8. juna 1912. godine, pitanje Crne ruke, ali i Bele ruke, kao „kontraorganizacije“, pokrenuo je prvak Samostalne stranke, Milorad Drašković. U postojanju i jedne i druge organizacije on je video podelu Srbije na „vojničku i građansku“ i ocenio to, kao i samo formiranje Crne i Bele ruke, kao veliku nesreću po državu. „Nema dve Srbije“, rekao je on. „Nema vojničke i oficirske Srbije nasuprot građanskoj Srbiji. Ako ih ima, propale su obadve! Građanska Srbija, koja samo u obliku redovnih kredita daje 40 miliona dinara svake godine za vojsku, ima pravo, već i zbog tog dara, da očekuje od vojske ‘dostojnije uzdarje’.“

Po saznanjima pukovnika Miloša Božanovića, postojala su i pisma iz kojih se videlo da je prestolonaslednik Aleksandar znao za Crnu ruku „i šta ona hoće“. Međutim, kad je „pukla tikva“ između njega i Dragutina Dimitrijevića Apisa, onda je on govorio kako ne zna šta oni rade.

Po najdubljem uverenju Miloša Božanovića, za „aferu Crne ruke“ iz 1911-1912. godine, najveću krivicu snosio je prestolonaslednik Aleksandar. Njegovo delo je verovatno i pokušaj stvaranja kontraorganizacije, „Bele ruke“.

Prema ustavu Crne ruke, predočenom sudu u Solunu, organizacija „Ujedinjenje ili smrt“, osnovana je 9/22. maja 1911. godine. Prema dnevniku Velimira Vemića, pak, datum osnivanja bio je - 10/23. septembar 1911. godine. A po tvrđenju člana Vrhovne centralne uprave, Čedomira A. Popovića, datum osnivanja udruženja bio je 9. mart 1911. godine...

Propisi kojih su se morali držati članovi Crne ruke bili su vrlo strogi. Za njihovo nepoštovanje bile su predviđene rigorozne kazne...

Ustav Crne ruke, pronađen u Solunu, potpisali su, kao članovi Vrhovne centralne uprave, Ilija Radivojević, Bogdan Radenković, Čedomir A. Popović, Velimir Vemić, Ljubomir S. Jovanović, Dragutin Dimitrijević Apis, Vojislav Tankosić, Ilija M. Jovanović Pčinjski, Milan Vasić i Milan Gr. Milovanović Pilac.

Cilj organizacije bio je „ostvarenje narodnih ideala - ujedinjenja Srpstva“. Njen član mogao je biti svaki Srbin, bez obzira na pol, veru, mesto rođenja, kao i svaki onaj koji bude iskreno služio ovoj ideji. Prema članu 2. ustava, organizacija je pretpostavljala revolucionarnu borbu kulturnoj, stoga je „institucija apsolutno tajna za širi krug...“ U članu 4. je rečeno da za „ispunjenje svog zadatka, organizacija prema karakteru svog bića, utiče na sve službene faktore u Srbiji kao Pijemontu i na sve društvene slojeve i celokupni društveni život u njoj“, i da „sprovodi revolucionarnu organizaciju po svim teritorijama na kojima Srbi žive...“

Inicijativa za stvaranje Crne ruke potekla je od Bogdana Radenkovića, nacionalnog radnika iz Kosovske Mitrovice. Radenković je verovatno dao i ime organizaciji - „Ujedinjenje ili smrt“. Navodno, njegova želja je bila da Crna ruka bude jedna vrsta VMRO-a.

Kako se navodi, Radenković i nije hteo da pristupi stvaranju Crne ruke dok za to nije dobio pristanak dvojice oficira zaverenika: potpukovnika Ilije Radivojevića Čiče i majora Dragutina Dimitrijevića Apisa. Tek posle toga organizacija je stvorena...

Bogdan Radenković je bio onaj član vođstva koji je smatrao da Crna ruka, ako se s njom želi postići nešto značajnije, mora da bude masovna organizacija. On je bio za to da ona bude centar oko koga će se okupljati svi Srbi koji su voljni da rade na nacionalnim poslovima. Apis je, pak, mislio da Crna ruka treba da bude pre svega vojnička organizacija, organizacija oficira i komandni centar svih nacionalnih akcija. Na kraju se, ipak, priklonio Radenkovićevom shvatanju, koje se umnogome podudaralo sa shvatanjem Ljube Jovanovića Čupe - da Crna ruka treba da postane jedan pokret, čak jedna politička partija.

To što su Radenković i Jovanović želeli da postane Crna ruka, nije se dogodilo. Iz mnogih razloga. Ona je do kraja ostala brojčano slaba organizacija i nikad nije uspela da prodre u široke mase.

Pripreme za osnivanje Crne ruke trajale su neke dve godine.

Po proglašenju aneksije Bosne i Hercegovine, kad se za nacionalni rad sve živo stalo interesovati, ali i kada je došlo do trežnjenja u pogledu nada u velike sile, Rusiju, u prvom redu, Vemić i njegovi prijatelji ponovo su uzeli u razmatranje mogućnost stvaranja jedne organizacije koja bi u nacionalnom radu bila efikasnija od svih drugih, pa i od Narodne odbrane.

(Nastaviće se)