Apis preklinje kralja!

OKRENUTA samo sebi i svojim ciljevima, i prema prilikama i trenutnim interesima deleći ljude u Srbiji na neprijatelje i na prijatelje, Crna ruka se prema dvoru, prema kruni, nije uvek držala na isti način. Za uzvrat, i kruna se tako odnosila prema njoj... Jednom je ona prve ljude Crne ruke zasipala počastima i poklonima, a drugi put je potezala kamdžiju. To posebno važi za prestolonaslednika Aleksandra, od 1914. godine stvarnog vladara Srbije. U odeđenom času, 1917. godine, on će se čak latiti i mača - da bi sa Crnom rukom raščistio jednom zauvek...

Princ Đorđe Karađorđević je o Crnoj ruci govorio ne samo kao o antidemokratskoj nego i kao o antidinastičkoj organizaciji. Kralj Petar se, pak, dugo kolebao da na Crnu ruku gleda tako kao princ Đorđe... Jednom prilikom, on je Đorđu rekao: „Možda Crna ruka zaista radi zakulisno, ali ma šta ona radila, niko nema prava da se meša u njenu delatnost sve dok se ne pokaže da su njene radnje uperene protiv države i Ustava.“

Po princu Đorđu, pod uticajem kralja Petra i njegove politike, ni Aleksandar nije u prvi mah pokazivao netrpeljivost prema Crnoj ruci. Sa Apisom je uspostavio čak i prijateljske odnose, i pristao da da prilog u novcu za organ Crne ruke „Pijemont“.

Kad je pokrenut proces u Solunu, kralj Petar je promenio mišljenje o Crnoj ruci. Izjasnio se za strogo kažnjavanje njenih članova na sud izvedenih. Na pitanje da li misli da na smrt osuđene treba pomilovati, on je navodno rekao: „Pobijte ih!“

Vremenom, glavni protivnik Crne ruke postao je prestolonaslednik Aleksandar. I - najopasniji. Pored ostalog i zato što u napad nikad nije kretao sam.

Godine 1912, Aleksandrov saveznik bila je Radikalna stranka. Zbog toga ga je naprednjačka „Pravda“ nazvala - „Radikalskim Kraljevićem“. To su bila preterivanja, bez sumnje. Jer, Aleksandar ni tada nije bio nikakav „list na vetru“, tačno je znao šta hoće.

Upravo u leto 1912. godine, Aleksandar će crnorukce nazvati - „nesretnicima“. A povod da se ovako izrazi, bio je pokušaj Crne ruke da u svoje ruke uzmu komandu u četničkom logoru u Prokuplju. Uistinu, Aleksandar je bio vrlo ambiciozan. A njegove glavne ambicije, pre nego što će od svog oca preuzeti vladarske dužnosti 1914. godine, bile su - da u vojsci vodi glavnu reč.

Bolje nego ikom drugom, ove Aleksandrove ambicije bile su poznate vođi radikala, Nikoli Pašiću. On je, i zbog toga, u proleće 1911. za Aleksandra smislio jednu novu funkciju u vojsci - funkciju glavnog vojnog inspektora, ali joj nije pridavao nikakav značaj. On je bio daleko i od pomisli da sa vladom ispusti iz ruku glavni nadzor nad vojskom.

U „Radničkim novinama“, moglo se o Aleksandru pročitati i ovo:

„Nas nimalo ne iznenađuje što ovaj mladić uzima na sebe veće uloge nego što bi odgovarale i njegovim godinama, i njegovoj spremi, i njegovome položaju. Nas ne iznenađuje ni to što on zaboravlja kako su prolazili oni pre njega koji su uzimali na sebe ulogu agitatora za militarizam.“

Aleksandar je verovatno od Apisa saznao da Crna ruka postoji...

„Fanatik do srži“, i inače vešt u pridobijanju ljudi, Apis se u pogledu Aleksandra pokazao nedovoljno pronicljiv i, posebno kao loš poznavalac ljudskih karaktera. Oštrouman, brzog shvatanja, a carski obdaren veštinom za vođenje intriga, Aleksandar opet nije bio čovek koji se lako da obrlatiti. Uz to, njemu je bilo svojstveno da, nikad ništa ne zaboravlja i da onima s kojima se jednom sukobio ispostavi račun, ma kad to bilo.

Već od samog početka sukobljavanja, videlo se da Apis nije dorastao Aleksandru.

Prema austrijskom istoričaru Hansu Ibersbergeru, pravi razlog što su se brzo poremetili odnosi između Aleksandra i Apisa, treba da je bio taj, što Apis nije pristao da Aleksandar stane na čelo Crne ruke... U tome bi moglo da bude neke istine, budući da je Aleksandar u početku zaista pokazivao izvesne simpatije prema Crnoj ruci. To je potvrdio i Apis, na sudu u Solunu...

Bez obzira na sve to, i na povremenu saradnju, Aleksandar i Apis kao da su bili predodređeni da budu protivnici. Apis je, na primer, govorio, da mu kod Aleksandra smeta što on od ljudi „traži samo udvorništvo“, a on, Apis, nije udvorica. „Ako se od mene traži“, rekao je Slobodanu Jovanoviću, „da prestolonasledniku izuvam još i čizme, ja to neću i ne mogu!“

Apisa su najviše interesovala unutrašnja pitanja i za sve vreme on je upravo oko njih uglavnom vodio borbu sa brojnim protivnicima, kako svojim lično, tako i protivnicima Crne ruke kao organizacije. Ali malo je kad iz tih borbi izlazio kao pobednik. Bio je uglavnom - gubitnik. Posebno to važi za borbe koje je vodio sa Aleksandrom...

U Solunu, Apis se prvo odrekao Crne ruke, izjavljujući da uviđa da zbog nje treba da bude „osetno kažnjen, te da više nikome ne pada na pamet upuštati se u sklapanje tajnih društava“. Zatim... Na dan 30. marta/12. aprila 1917. godine, on je Aleksandru uputio jedno molepstveno pismo, preklinjući ga da mu poštedi život... To pismo ocenjeno je ne samo kao „neobično“ nego i kao „kapitulantsko“.

U ovom pismu, on je, pored ostalog, rekao: „Vaše Visočanstvo, najteži bol i najteža duševna stradanja snosim od momenta od kad mi je saopštena tužba da sam ja hteo da prospem krv Vašeg Visočanstva. Ja bih, Vaše Visočanstvo, morao biti ne čovek, ne zver, već monstrum, kad bih i pomislio da Vašoj ličnosti poželim zla... Ako je do svega ovoga došlo nehotice, sticajem prilika, ja onda moram da Vaše Visočanstvo molim za kraljevski oproštaj, jer, priznajem da sam ja mnogo kriv, upravo ja sam, ako ne i jedini, a ono glavni krivac, što je došlo do ovih potresa“.

(Nastaviće se)