Apis se nadao milosti

NA samom početku suđenja, a pre svega na osnovu optužnice, jedno je bilo vidljivo: da će suđenje biti u stvari suđenje Crnoj ruci kao organizaciji, i da se oni putem suda žele uništiti. To je bio i stav vlade, a u prvom redu Nikole Pašića, poznatog po tome što nije bio za prolivanje krvi po svaku cenu.

Pašić je smatrao da "nijedan ministar ne može biti spokojan u radu dokle god ne očisti svoj resor od ljudi, koji pored zakletve kralju i državi, imaju još jednu zakletvu po kojoj interesi organizacije stoje nad interesima države. Nemoguće je primiti odgovornost za upravu poslovima zemaljskim, ako među državnim činovnicima ima ljudi koji po zakletvi, datoj organizaciji, njoj moraju još i pod pretnjom kazni, saopštavati i poverljive radnje državnih vlasti do kojih bi došli".

U ovom smislu, Pašić je sastavio i jedno uputstvo kako treba razbijati Crnu ruku, koje je dostavio i svim predstavnicima Srbije u inostranstvu. Značajno je da se u uputstvu insistiralo na pravljenju razlike između članova Crne ruke koji su "kažnjivim sredstvima radili na programu unutrašnjeg prevrata" i onih koji su "pridobijani i zaklinjani na programu pisanom o nacionalnom ujedinjenju".

U skladu sa Pašićevim stavom, da se Crna ruka mora rasturiti "onako radikalno kako to zahteva državna sigurnost, a da se pri tom od jednog zla ne napravi novo", izvestan broj crnorukaca nije ni izveden na sud, već samo razrešen dužnosti, a potom penzionisan. Među njima je bilo i viših i nižih oficira, policijskih činovnika, kao i diplomatskih službenika.

Na sud su izvedeni samo najpoznatiji članovi Crne ruke - Dragutin Dimitrijević Apis, Milan Gr. Milovanović Pilac, Velimir Vemić, Bogdan Radenković, Ljubomir Ljuba Vulović, Vladimir Tucović i neki drugi. Istraga je trajala puna tri meseca. Optužnica im je uručena 17. marta 1917. godine. Dela stavljena na teret bila su teška i povlačila su za sobom najstrože kazne. Apis je verovatno bio zaprepašćen kad je pročitao optužnicu i video za šta se sve okrivljuje...

Već na osnovu optužnice moglo se pretpostaviti kakve će kazne biti izrečene optuženima i da će neke od njih moći da spase od najgoreg samo milost regenta Aleksandra. Na većinu od optuženih milost se zaista "izlila", a na trojicu nije - na Apisa, Ljubu Vulovića i Rada Malobabića.

Kad su smrtne kazne nad ovom trojicom izvršene, mnogi su se zapitali zašto i oni nisu pomilovani, a pre svega Apis.

Nije bila nikakva tajna da za pomilovanje Apisa, njega posebno, regent Aleksandar nije hteo ni da čuje. Od viđenih radikala, za izvođenje Apisa na gubilište najviše je bio Stojan Protić. Prema Slobodanu Jovanoviću, on je govorio: "Bolje da ja ubijem njega, nego on mene".

Nikola Pašić nije želeo da se Apis pomiluje... Regent je bio za to da se smrtne presude izvrše nad svima onima kojima su bile izrečene. Pašić ga je, međutim, ubedio da od devetorice na smrt osuđenih šestorica budu pomilovana. Od Apisovog pogubljenja regent Aleksandar je "pravio svoje lično pitanje". Zbog toga što je bio čvrsto uveren da bi mu Apis, samo kad bi mogao, i ne kolebajući se ni trena, oduzeo život. Držeći Apisa za krajnje opasnog čoveka, on je navodno mislio da vođ Crne ruke, a kako je tvrdio ministar Ljuba Jovanović Patak, pati "od ubilačkog ludila" i da je on takav "zločinački tip koga je opasno ostaviti na slobodi".

Apis je streljan u samo svitanje 13/26. juna 1917. godine. Kako je mnogo puta rečeno (osobito posle Prvog svetskog rata) njega je u stvari "ubilo" pismeno koje je sastavio i podneo sudu 28. marta 1917. godine. To je bio njegov raport sudu, koji se ticao ubistva austrijskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda u Sarajevu. "Dokument-ubica", kako će reći Krsta Cicvarić za ovaj akt, jeste bio jedan važan dokument, ali on je, kad se svaka reč dobro proanalizira, ipak malo šta dokumentovao.

Toga je, prema svemu sudeći, bio svestan i sam Apis. On ga je sačinio sa jasnim ciljem - da zbuni sud i one po čijim je uputstvima sud delovao. To je on čak i rekao - u zatvoru, nadzornom oficiru kapetanu Stojkoviću, 30. marta 1917. godine po starom kalendaru. "Biće to udar za sud", rekao je Apis. "Sud neće sad znati šta da radi. Imaju oni sad da me gutaju sa sve klinci..."

Zatim, Apis je rekao da bi ipak moglo sve lepo da se svrši, da se "suđenje prekine u državnom interesu", i da se on i njegovi drugovi "stave pod disciplinski sud koji može ako hoće i uniformu da im skine, pa kvit". Dva dana ranije, 28. marta/10. aprila, međutim, on je kapetanu Stojkoviću rekao: "Evo šta može da učini perfidna politika, da sarajevske atentatore sudi srpski sud, to je strašno. Znaju li oni, da će se o tome pisati. Što ne kažu odmah 20 godina robije, nego prave cirkus".

I neki pripadnici Crne ruke osuđeni u Solunu na smrt pa pomilovani, Milan Gr. Milovanović Pilac, Velimir Vemić i drugi, smatrali su (i to rekli u izjavi za štampu u decembru 1923. godine) da je poverljivi Apisov raport bio glavni uzrok izvršenja smrtne kazne nad njim.

Pitanje je, međutim, da li se baš sve što je Apis izneo u svom raportu može prihvatiti kao apsolutno tačno - posebno njegovo tvrđenje u raportu da je on angažovao Rada Malobabića da organizuje atentat u Sarajevu i to tek onda kad mu je vojni ataše Rusije u Beogradu, Artamanov, "dao uverenje" da Rusija neće ostaviti Srbiju bez zaštite ako je Austrougarska bude napala.

NARUDŽBENICA

KNjIGA „Crna ruka“ može da se naruči kod izdavača „Prometej“, Novi Sad, Trg Marije Trandafil 11, besplatan telefon 0800 323-323, sajt www.prometej.rs

(Nastaviće se)