Kraljeva noćna mora!

U POČETKU, kad je vlada jednoglasno donela odluku (na sednici od 19. decembra 1916) da se protiv Apisa i drugih crnorukaca povede postupak, glavni optužujući materijal predstavljali su dokumenti o navodnim Apisovim pregovorima sa neprijateljem. Ti dokumenti, koje su vladi prezentirali ministar vojni Božidar Terzić i ministar unutrašnjih poslova Ljuba Jovanović Patak, bili su falsifikati - po tvrđenju austrijskog istoričara Ibersbergera.

U nizu tvrdnji, zašto je Apis „morao“ da bude osuđen na smrt i izveden pred stroj žandarma, jedna tvrdnja zaslužuje posebnu pažnju: to je ona po kojoj je Apisova smrt stajala u vezi sa pregovorima o miru, koje je Austrougarska povela sa silama Antante, a o čemu je, navodno, bila obaveštena i srpska vlada...

U literaturi se navodi da je pukovnik Petar Živković u vreme Solunskog procesa putovao u Švajcarsku „sa naročitom pismenom porukom regenta Aleksandra za princa Siksta Burbonskog“, koji je kao opunomoćenik austrijskog cara Karla vodio pregovore o separatnom miru sa silama Antante. Dobijeni nalog, međutim, Živković nije izvršio, tvrdi se, i to zato što je hteo da ga iskoristi za ucenjivanje regenta Aleksandra. Deponovao ga je u jednoj banci u Švajcarskoj...

Jedan od onih koji su prvi ustvrdili da je regent Aleksandar poslao Petra Živkovića u Švajcarsku, sa pismom za Siksta Burbonskog, bio je crnorukac Vladimir Tucović. U svojim zabeleškama on je izneo da je regent Aleksandar to učinio u času kad su pokrenuti pregovori o separatnom miru između Austrougarske i sila Antante.

U brošuri „Solunski proces 1916-1917“ anonimnog autora, objavljenoj u Beogradu 1923. godine, rečeno je, pored ostalog: 1) da je Solunski proces „u dubokoj uzročnoj vezi sa pregovorima Austrije za separatan mir“, 2) da su se „unutrašnji razlozi koji su vladu rukovodili da izvrši atak na organizaciju Ujedinjenje ili smrt poklapali sa spoljnom nuždom“. Sve je to značilo, da su „ljudi osuđeni i pobijeni ne radi svojih krivica, radi toga što su radili protiv države ili pripremali stvari za koje se optužuju, nego što je tako odlučeno iz političkih razloga“.

Nauprot tvrđenjima da Solunski proces i osuda na smrt vođe Crne ruke stoje u vezi sa pokušajima Austrougarske da zaključi separatni mir sa silama Antante (i preko toga sa nastojanjem srpske vlade i dvora da se u pravom času nađu na pravoj strani, i sačuvaju svoje pozicije), postoje mišljenja da glavni motiv svega treba tražiti u držanju regenta Aleksandra kako prema Apisu lično tako i prema organizaciji kojoj je on stajao na čelu.

Po Vojislavu J. Vučkoviću, dva momenta su igrala odlučnu ulogu u rešenosti regenta Aleksandra da Apisa i Ljubu Vulovića, njih u prvom redu, pošalje na gubilište: to su bili osećanje mržnje prema njima i strah od njih.

Pišući o ljudima koji su bili njegovi savremenici, i Slobodan Jovanović kaže, da „po svemu izgleda da je proces želeo sam Prestolonaslednik, koga je podbadala jedna grupa Apisovih protivnika. Aleksandra nije napuštala misao da mu Apis radi o glavi. Cela Apisova prošlost kraljeubice, osiono držanje nekih njegovih pristalica, svakodnevne dostave belorukaca i policije, - sve je to održavalo Aleksandra u takvoj uznemirenosti, da on više nije razlikovao između svoga straha i istine...“

Kao što je verovao, i s razlogom bez sumnje, da mu Apis radi o glavi, tako je Aleksandar, možda i više, verovao da bi njegov dželat najpre mogao biti major Ljuba Vulović. Jaseničanin poreklom, ovaj oficir bio je u Aleksandrovim očima, i ne samo njegovim, oličenje krvološtva.

Uz mnoge druge crnorukce i Vulović je učestvovao u četničkoj akciji. Bio je i član tajnog izvršnog odbora četničke organizacije sa sedištem u Vranju. Isticao se velikom bezobzirnošću, a pred izvođenje na streljanje u Mikri, Rade Malobabić ga je (pred sveštenikom Zdravkom Paunovićem) nazvao „strašnim čovekom i opasnim zlikovcem...“

Koliko je Aleksandar bio načisto u pogledu Vulovića i Apisa, ali i drugih crnorukaca, toliko su i oni bili načisto s njim. Bilo im je potpuno jasno kakav je on čovek i kako je s njim teško izići na kraj.

Apis je 1914. godine kazivao generalu Panti Draškiću da je „lojalna saradnja“ sa Aleksandrom „teško mogućna“. I nije grešio... Aleksandar je bio izrazito autokratskih sklonosti. Kad je 1914. godine postao regent, rekao je Draškiću (svom tadašnjem ađutantu): „Sad ja vladam, sad je i vaš život u mojim rukama“.

Sujeveran i zlopamtilo, Aleksandar je bio naročito osetljiv na uvrede. U tom pogledu nije se promenio do kraja života. Vasilije Trbić je opisao slučaj koji to najbolje potvrđuje... Kad je preko agenta dvorske tajne službe (i nju je Aleksandar imao kao kralj Jugoslavije), saznao da se general Tisa Milosavljević (bivši ban Vrbaske banovine i ministar saobraćaja) „izlanuo“ u zagrebačkoj železničkoj restoraciji da se „kralj okružio lopovima i prljavim ljudima koji su ga do guše uprljali“ pa sada on, Milosavljević, treba da ga spasava, telegrafski je naredio da se Milosavljević najhitnije vrati u Beograd i javi mu se na raport... Čim je general ušao u njegov kabinet, kralj je skočio sa stolice, pritrčao mu, zgrabio ga za gušu i „gadno ga nekraljevski opsovao: Ti li si taj što mene pereš od prljavštine! Ti li si taj što spasava moj obraz... Majku ti gejačku, marš napolje i odmah da podneseš ostavku...“

Ovo, međutim, nije bilo sve. Kralj Aleksandar je svog ministra i generala još i nogom udario u tur, a zatim ga gurnuo niz stepenice...

(Nastaviće se)